Најновија истаживања су показала да на подручју Мурине има више затворених кућа него оних у којима неко живи. То је у узјави за "Дан" потврдио и предсједник ове мјесне заједнице Бранислав Оташевић наводећи да је то показатељ да рубна подручја у Црној Гори не пружају адекватне услове за живот.

– На подручју Мурине сада сигурно нема више од 500 становника, док је ту некад живјело преко двије хиљаде житеља. Остала су да живе углавном старачка домаћинства, док се млади селе у неке напредније средине. На лицу мјеста се може видјети да има више затворених кућа него оних у којима неко живи. Бројни домови се отварају само љети, кад завичајци дођу на одморе. То су поражавајући подаци, јер имамо једну суморну слику Мурине, без неке велике наде да ће бити боље. Све то указује да се у Мурини не може ораганизовати живот који пружа егзистенцијалну сигурност – наглашава Оташевић.

Подсјећајући да Мурина, заједно са селима Горња Ржаница, Машница и Пепиће, има статус мјесне заједнице, Оташевић тврди да је држава према овом подручју, као саставном дијелу плавске општине, деценијама имала маћехински однос.

– Ово је практично ничија земља, јер на нас нико не окреће главу. Мурина припада плавској општини и то само на папиру, јер тамошње челнике ово подручје занима само као територија, али не и као мјесто гдје треба нешто уложити за добробит локалног становништва. Такав однос су свих ових година имале и државне власти, тако да се није чудити што имамо оболико затворених кућа и низак стандард живота – истиче Оташевић.

Он наглашава да Мурињани ријетко добијају прилику да се упосле и да је то главни разлог за све израженију миграцију локалног становништва.

– Данас се са подручја Мурине свега тридесетак људи налази у радном односу. Једноставно овдје народ нема гдје да ради. Привреда је потпуно уништена, иако се зна да је у Мурини некада успјешно радио погон фабрике "Титекс" упошљавајући у двије смјене преко 350 радника. Више нема ни Шумског комбината у Плаву гдје је некада радио велики број Мурињана. Радила је овдје некад и пољопривредна задруга у којој је било запослено тридесетак радника. Имали су Мурињани и бројне продавнице, хотел, пекару, месару, откупни центар и штошта друго. Сад од тога нема ништа, сем једне продавнице и неколико малих кафана. У таквом амбијенту младим школованим људима остаје само да напуштају свој завичај, јер овдје немају никакву перспективу – закључио је Оташевић.