Иван Здравковић, брат славног пјевача Тома Здравковића, преминуо је синоћ у деведесетој години у Београду. Биће сахрањен у Панчеву, јављају београдски медији.
Иван Здравковић је најдузе живио од три брата и једне сестре колико их је било у породици у којој је рођен Тома, а оно што је посебно занимљиво је да је он је преминуо на исти дан када и Тома 30. септембра, на тридесетгодишњицу његовог одласка.
Тома је преминуо 30. септембра 1991. године у педесет трећој години живота.
Ово је први пут да је цијела породица на окупу, а дошли су због 30. годишњице Томине смрти.
Иван Здравковић се лијечио након операције кука, а да је његова здравствена ситуација тешка потврдила је недавно Десанка, његова блиска пријатељица, која живи са њим у породичном стану у Панчеву.
Она је рекла да је Иван непокретан и да му је стање критично. Син Мики је са њим био до последњег тренутка, бринуо о оцу.
Иван је био некадашњи службеник југосовенске царине који је одавно отишао у пензију. О брату Томи увијек је сјетно причао.
-Били смо сиромашна породица. Било нас је петоро дјеце. Четири брата и сестра. Послије Другог свјетског рата баш је било тешко. Он је основну школу завршио у родном селу. Потом је отишао у Лесковац, гдје је уписао, тада се то звала, Реална гимназија. У то вријеме, дјеца, као што смо ми били, одлазили смо на Хисар, брдо изнад града. Постојала је кафана, у склопу хотела Дубочица, у којој су гостовали разни пјевачи. Тако је једном стигла и покојна Силвана Арменулић. Нју је пратио познати орекстар, у то вријеме, а шеф је био чувени Шербо из Сарајева. Тамо смо висили и у тим одласцима налазили смо једину разоноду. Заправо, ми смо сједјели на клупама, поред те кафане. Тома је имао 15-16 година и стварно не знам одакле то њему, али, стално је нешто пјевушио, а пјесму коју чује, још ако му се допадне, без проблема је учио напамет и знао тачно да је отпјева- рекао је једном приликом за Фејсбук страницу “Праштање успјеха”.
Једно вријеме су живјели заједно у Београду.
"Било је то добро вријеме, али, и тада није било лако да се човјек запосли. Ја сам добио посао на жељезници, као цариник, само захваљујући Томи. Кад се прочуло да ми је рођени брат, све је ишло лакше. Једном приликом, предсједник нашег синдиката ми каже: Иване, доведи Тому да нам пјева током наше свечаности и бићеш добро награђен. Кажем то Томи и наравно, дође он, пјева. Сјутра, кажу мени у предузећу: Иване, изволи кључеве од стана. Тако је то било”.
