Јана Алексић / -приватна архива
11/01/2022 u 09:28 h
ДАН порталДАН портал
Preuzmite našu aplikaciju
Pratite nas na
Pridružite nam se na viber community
StoryEditor

Јана Алексић: Човјек је рањиво биће, а историја сложен збир те рањивости

Критичарка и пјесникиња др Јана Алексић учествовала је у приређивању критичког издања дјела Ива Андрића, које је недавно и представљено у оквиру Трибине САНУ. О Андрићу и уопште књижевности, Алексић говори за "Дан".

Шта нам то Андрић данас има поручити? У чему се огледа његова свевременост?

– Свевременост Андрићева, а тиме и величина и утицај, у томе је што је софистицираним естетским чулом ослушнуо дамаре епоха, а готово непогрешиво оцјењивао такт кратког, дугог и средњег трајања, сходно чему је испољавао дубинско разумијевање историјског кретања, али и смисла историје. Андрић је писац који је том разумијевању претпоставио причу као онтолошки привилеговано својство човјека да у сваком тренутку надиђе животна искушења, чак и онда када се то чини неизводљивим. Сваки његов јунак је, без обзира на народност, карактер, вјероисповијест, класну припадност, степен образовања и било који други спољашњи квалификатив којим се препознаје у времену, крхко биће, са својим врлинама и слабостима. Њих писац настоји да обасја, именује и потражи им разлог. Према Андрићу писцу, антрополошко наслеђе, обичаји, традиција, дата ријеч или завјет, надилазе сваког појединца, ма колико његов унутрашњи свијет био разноврстан и суверен у свом богатству. Упркос томе, иманентни позив аутентичне индивидуе је да се супротставља узусима судбине. Културни образац је, за Андрића, оно што суштински одређује наше чинове и понашање у времену, али и духовни оријентир у епохалним противрјечностима које нас у својој стихијности и неправедности трајно озљеђују. Он је стваралац и интелектуалац који је умио да препозна вриједности културе и да ненаметљиво, неријетко и инверзно, пружи смјернице за самокултивацију, како би се из збрке заблуда и предрасуда изашло у културу, и то матичну, дубоко укоријењену. Иако углавном његовим радовима приступамо са предзнањем о томе да је велики писац, сходно томе, и са извјесним очекивањима, као појединачни читаоци одатле излазимо изоштренијих чула и видика. У свеопштој невјерици и неповјерљивости, превасходно према институцијама, у Андрића и даље ипак имамо повјерење.

• Бавите се тумачењем књижевности, пишете поезију. Како Вам изгледа савремена књижевна сцена?

– Савремену књижевну сцену карактерише разноврсност облика, гласова и позиција. Активно пишу аутори различитих генерација, одгонетајући у другачијем поетичком кључу, мање или више иновативно, енигме друштвене историје, нагомилане психолошке недоумице и духовна трвења. Упркос идеолошким притисцима, културној хегемонији појединих поетика и логици тржишта, многи успијевају да се изборе за умјетничку индивидуалност и аутентичност. Предност у том смислу без двоумљења дајем пјесницима и поезији јер колико-толико одолијевају замкама пожељних тема, наратива или политичких ставова, окренути бризи о естетској вриједности као неутилитарном ентиту и увјерљивости израза. Ипак, већина књижевника није изашла из агона опредјељења за царство умјетности или царство културе због лакомости на привилегије. Извјесно је да књижевни проток овдје још увијек није регулисан културном политиком која би била на страни књижевности и подстицала слободно стваралаштво, изван диктата популизма и политичке коректности.

• Изјавили сте да је "књижевност баштина којом се јача дух, а не рида над просутим млеком историје"...

– Човјек је рањиво биће, а историја сложен збир манифестација те рањивости, а не укупност химеричних побједа и канцерогених пораза, иначе склоних појединачним и интересним интерпретацијама. О томе су нам остављена узвишена литерарна свједочанства. Дакле, књижевност, и свеколика умјетност, с погледом одозго и иманентним јој естетским механизмима, посебно у домаћим околностима, не издаје указ о одустајању и предаји затеченима на историјској странпутици, већ метафизички осмишљава човјеково, наизглед, узалудно пробијање кроз вријеме, у љепоти преображавајући све његове наслијеђене или добијене озљеде. Уздизањем ка том смислу изнова откривамо непрекидну свјежину свијета и бивамо окријепљени за нове животне изазове.

• Како видите релацију књижевност-идеологија?

– У савременој историји, као што сви можемо да посвједочимо, идеологија је премрежила културне и естетске активности и на локалном и на глобалном плану. У осцилацији између тотално и вредносно неутралног појма и појма "који вреднује", идеолошка свијест наметнула се као предуслов савременог умјетничког стваралаштва, али и готово сваког појединачног или групног мишљења у друштвеним и хуманистичким наукама. Ни књижевност, очигледно, без обзира на своју духовну аутономност, није могла да остане имуна на утицај ових и оних идеологијâ. Наравно, та превласт идеолошког декодирања умјетничке или ванумјетничке стварности, у нашем специфичном случају, посљедица је друштвено-историјских искушења која смо прошли током екстремног XX стољећа. Међутим, у последње три деценије се на нашој књижевној сцени одсуство културне идеологије компензује вишком политичке идеологије, што се одражава на избор тема и стилова код појединих писаца, па и на њихова поетичка усмјерења. Да би се књижевношћу лакше манипулисало у политичке сврхе, и естетска вриједност је пребачена у поље промјенљивих, чак и ирелевантних категорија. Та замјена теза генерише помирљивост, спремност на лоше компромисе, корумпирани стваралачки ум, подјеле и раздоре на умјетничкој сцени које су социолози већ препознали као културни рат. Да би се испунио спољашњи захтјев, без обзира на побуде, повређује се умјетнички интегритет и унижава квалитет. Таквим удовољавањем жртвује се царство љепоте и истинске слободе. Ипак, многи писци истрајавају у покушају да начине тај сушти искорак из аксиолошког сљепила идеологизоване епохе, да се саживе са својим позивом духовних лучоноша. Тим напорима треба одати признање.

• Шта читате, на чему радите?

– Недавно сам завршила рад о српском културном обрасцу у културолошкој оптици Слободана Јовановића, нашег великог али скрајнутог полихистора. Са уживањем читам роман "Соловјов и Ларионов" Јевгенија Водолазкина.

А.Ћ.

Pratite nas na
Pridružite nam se na viber community

Izdvojeno

22. januar 2022 00:12