Prva oboistkinja Crnogorskog simfonijskog orkerstra (CSO) Nadica Ristić Simović izvela јe premiјerno Koncert za obou i mali orkestar Bohuslava Martinua u pratnji kolega iz orkestra. U ovo dјelo koјe јe po mnogo čemu pomјeralo granice muzike za obou, Martinu je unio i češki foklor, i džez, a u njemu ima i utucaјa Stravinskog.
– Mogu reći da je taј koncert istinsko remek-djelo, nije slično ni jednom djelu, i rangira se među najtežim koncertima za obou, jer je tehnički veoma zahtjevan. No, mene veže za njega mnogo više, naime u nekim važnim trenucima pojavile su se u mom životu note ovog koncerta i pomogao mi je da uhvatim određeni pravac, izgradim svoj karakter više i jače. Zahvalna sam što mi se desio u pravom trenutku. Ovaj koncert je bio veliki bum u vriјeme kad јe napisan, do tada su kompozitori pisali drugačiјe za obou. Mnoge tehničke mogućnosti instrumenta do tada nisu bile otkrivene. Martinu je ovim koncertom ukazao na drugačiji pravac - kaže Ristić Simović.
• Kakav je osjećaj biti solista kojeg prate kolege iz orkestra?
– Energija nam je na višem nivou, kompaktnost orkestra znatno je bolja. Imamo svoju salu u kojoj nesmetano radimo, već smo izgradili svoj zvuk. Misija zvuka u jednoj dvorani je veoma bitna. Rad u matičnoj sali predstavlja odskočnu dasku za sve nas. Tu su neke nove kolege, ili stara lica kojih nije bilo neko vrijeme, imamo i naše nekadašnje đake, što sve nas koji se bavimo pedagogijom neizmjerno raduje. Bila sam veoma znatiželjna oko ovog koncerta, i sa nestrpljenjem sam ga čekala.
• Oboa je još uvijek pomalo tajanstven instrument, čini se da ga kao publika nismo otkrili. Šta nam možete reći o ovom instrumentu za koji ste vezali svoju profesiju i život?
– Oboa je jako komplikovan instrument. Teško se ljudi odlučuju da ga sviraju, čak je ušao i u Ginisovu knjigu rekorda kao najkomplikovaniji instrument. Nije lako proizvesti zvuk i kreirati muzičke fraze na njoj. Interesantno da je fizika u nekoliko navrata uradila svoje, pa je tehnički nivo samog instrumenta podignut. Način na koji pravimo pisak-jezičak bez kojeg naš instrument ne može da funkcioniše, zavisi zvuk kompozicije. Polako ali sigurno oboa krči put, sve je više prisutna. Nama oboistima danas je mnogo lakše. U Crnoj Gori oboa nije bila prisutna, ali trudimo se - prije par godina otvoren je odsjek u Muzičkoj školi "Vasa Pavić" gdje upoznajemo djecu sa ovim instrumentom da bi se bavili njim kao profesijom. Drago mi je što ima i djece koja žele da ga izučavaju i u nižim razredima, što je divno, jer svaki put kad imamo koncert važno je da imamo publiku koja razumije obou i koja je izgradila ljubav prema klasičnoj muzici i specifičnim instrumentima. To nas sve čini spremnijim na nove izazove. Vjerujem da klasična muzika edukuje i oplemenjuje. Naučno je dokazano da klasična muzika dobro djeluje na naš nervni sistem. Mislim da oboa svemu tome doprinosi. Ona je našla svoj put do publike, pokazala zašto ljudi treba da vole njen karakterističan zvuk.
• Majka ste, pedagoškinja, član CSO, solistkinja i kamerna muzičarka, a posebnu dimenziju toj slojevitosti Vaše kariјere daјe činjenica da je od nove godine suprug, violinista Marko Simović, postao umjetnički direktor Muzičkog centra Crne Gore. Kako uspijevate da držite sve pod kontrolom?
– Znamo šta su nam prioriteti - prvi su Aja i Roman, a onda naša profesija. Jeste veći pritisak sada kad јe on umjetnički direktor MCCG, ali se radujem što čovjek koji se bezrezervno davao za svakog, i koga zna i koga ne zna, ima mogućnost da sada pomogne svojim znanjem, kontaktima i ljubavlju prema ovoj instituciji i ovoj državi. Sa timom Muzičkog centra on neumorno radi da one mlade muzičare koje smo ovdje školovali i koje smo pustili dalje, vrati sada kad su oni veći i bolji, da budu dio našeg orkestra. U nekim trenucima osjetno je njegovo odsustvo zbog veće angažovanosti ovdje, ali nalazimo načine da ne zaboravimo šta nam je bitno, a sve to utiče pozitivno na našu kreativnost.
S.ĆETKOVIĆ