Гостовање Народног позоришта из Београда које је представом "Царство мрака" Лава Толстоја у режији Игора Вука Торбице дошло у госте Црногорском народном позоришту памтиће се годинама. Проломи аплауза, готово опипљива тишина, пригушени уздаси, али све вријеме напрегнута пажња..., обиљежили су сат и 40 минута ове драме у којој Толстој проговара о превари, похлепи, прељуби, лицемјерју, убиству које води до злочина над злочинима - чедоморству, и то све због новца.
Глумци Олга Одановић (Матрјона), Хана Селимовић (Анисја), Вања Ејдус (Акуљина), Ненад Пећинар (Петар), Анастасиа Мандић (Кума), Марко Баћовић (Аћим), Иван Ђорђевић (Никита), Никола Вујовић (Митрић), Ивана Шћепановић (Марина), Новак Радуловић (Сват) и дјевојчица Јелена Благојевић (Ањутка), били су маестрални у оживљавању приче славног писца о гријеху и изопачености карактера, у којем влада духовна и материјална биједа, која ствара царство мрака и у Толстојево, и у наше вријеме, и у сва времена.
Али, како рече Олга Одановић за "Дан", глумци су увијек инспирисани маестралном режијом Игора Вука Торбице и текстом Толстоја, а посебно емоцијама које примају од публике.
– Игор Вук Торбица је био магичан. Кад год играмо ову представу преплаве ме емоције, и тада кажемо: "Игор би волио да нас види". У овој представи има толико нивоа, кад читамо у новинама о убиствима, чедоморствима, ми кажемо "страшно"... Затварамо очи. Зато је и оваква сценографија (зид од панела плексигласа, а публика чује глумце захваљујући микрофонима), јер је Игор знао да ми све те ствари остављамо између четири зида. Најважније питање ове драме је покајање, и док смо радили комад много смо причали о томе. И онда смо схватили у разговору с њим, који је био препаметан, луцидан, диван човјек, да ми немамо у данашњем свијету пред ким да се покајемо. Ова представа захтијева да се игра срцем и душом, онако како нам је Игор оставио у аманет – казала је Одановић наглашавајући да је веома срећна што послије дужег низа година опет игра у Подгорици.
– Увијек ову представу играмо са великом дозом концентрације и стрепње како ћемо да прођемо кроз ову тешку и неугодну причу. Игор Вук Торбица је режирао, као и све своје представе уосталом, на готово математички начин, и уколико смо паметни и одани, а мислим да јесмо, из тог оквира не излазимо. Ова представа није приручник, ни опомена - ово је једна врста огледала, наших мрачних унутрашњих простора за који смо сви способни. Не нуди нам поруку и поуку, она нас суочава, а добро позориште сматрам и то треба да ради – закључила је Хана Селимовић.
Позоришта је жива ствар, зависи од много чега, али највише од реакције публике, " а по реакцијама публике у ЦНП-у баш смо играли добро", оцијенио је Иван Ђорђевић.
– Били смо јако инспирисани. Ствар је и са овом представом и то што је се ми глумци ужелимо, јер је играмо једном мјесечно. Понекад се деси магија. Као вечерас – казао је он.