Нема мале или велике туге. Све су туге исте. А тужан човjек жели бити сам. Некад, кад смо срећни, а мислимо да нисмо, не знамо да jе сад вриjеме када нам jе наjљепше. Не знамо да већ сjутра, у трен, све може бити другачиjе. Гледам неке људе око себе, коjи су били срећни, завидjела сам им, мислила да такво што само филмско платно може да поднесе, а већ данас, jер jе живот игра и сплет чудних околности, осjећам њихову тугу и срце ми се стеже. Не завидите. Људи смо и некако требамо да смо разумни, да чак и кад нам не иде, када тренутно нисмо задвољни, не рушимо до темеља све оно што смо годинама градили. Бираjмо риjечи коjим се обраћамо, начин на коjи третирамо jедни друге, jер никад се не зна, можда jе баш данас наш сусрет био последњи. Питаjу ме "одакле ти толика инспирациjа, како то да увиjек знаш о чему ћеш да пишеш?" Хм, па не морам да живим само своj живот, да бих осjећала и твоj, њен, њихов... Довољно jе некад да прошетам сама и да ми милион тема, риjечи, налети, гледаjући двоjе док шетаjу, држећи се за руке, баку коjа вуче тежак цегер са пиjаце, замишљеног старца док чека на пjешачком да се упали зелено свиjетло или дjевоjку коjа се смjешка пишући поруку. Можда ћете мислити да сам луда, али наjвише волим доба празника, када су сви некако занесени, Нову годину, док свjетлуцаjу лампињони на терасама, полумраке свjетиљки у тихим љетњим ноћима, кад се ваздух осуши и сви jедва ишчекуjем кишу. Са слушалицама на ушима, волим да шетам градом, и посматрам људе - некад гледам њихове прозоре, балконе и замишљам их. Питам се тада колико њих jе у том тренутко срећно, шта им се дешава иза оних завjеса, да ли она бака редовно налива своjе цвиjеће, гдjе jе онаj пас, коjи ме уредно лавежом поздрави. Некада се изненадим, кад ниjе све онако како умишљам, када шетаjући испод терасе зачуjем свађу двоjе, тресак врата и њега коjи журно излиjеће из улаза. Хеj, таj човjек има глас, громоглас, неприjатан, а ни она ниjе баш уздржана, а увиjек су лиjепо "упаковани" за jавност, скоцкани у тону и насмиjани. А можда jе баш све другачиjе. И као вjечита сањалица, идеализуjе приjатеље, људе са коjима живим и старам и све мислим да су и они спреми положити срце на длану за мене, баш као што бих и jа за њих. Али ни тада ниjе све баш тако. Раочарам се у "приче и приповиjедања, гласине и интриге" коjе допру до мене и питам се увиjек, ко jе гори, да ли онаj што их jе изрекао или онаj ко их пренесе, jер онаj коjи нешто каже, он зна и зашто то чини, али ови други, е њихов циљ ми већ и ниjе наjjасниjи. Сваку ноћ, док скидам дневну шминку, док се умивам и гледам своj одраз у огледалу, чврсто обећам себи "другачиjе ћу од сjутра, паметниjе", а онда то сjутра и врло брзо додjе и jа опет исто, по старом. Навикнута да вjеруjем људима и да их волим, даjем и пружам jош по jедну шансу. Затвараjући очи и уши пред неким сагама уз лиjепе поруке "у моjе село нема домета". Увиjек гледаjте да у свим ситуациjама будете прибрани, сталожени и досљедни, jер како рекоше "ни у злу се не понизи ни у добру повиси", средње jе сретно. Будите људи, будите чисти, будите своjи. И не сакриваjте емоциjе, отпуштаjте све што вас мучи или тишти, тако ћете увиjек бити здравиjи. И у свему што радите уткаjте љубав, тад jе сваки посао плодоносан, а ваше срце здравиjе. И волите, волите. Љуби вас Биса..
