Потребно је:
10 цвјетова зове (потпуно расцвјетале), 1 литар воде, 800 г шећера, 1 лимун, 1 кесица лимунтуса
Припрема:
Потопити цвјетове зове у воду са лимунском кисјелином и на кришке изрезаним лимуном. Добро измијешати и оставити да одстоји на хладном и тамном мјесту 24 сата. Потом проциједити течност па додати шећер и добро промијешати.
Оставити да одстоји још 24 сата, уз повремено мијешање. Након 48 сати сипати сируп у стаклене боце, херметички затворити и чувати на хладном мјесту. Сируп служити разблажен водом.
Kакав је то специфичан, интензиван а префињен укус, савршен за жарка љета... Kао да уз освјежење и окрепљење добијете и пјенасту оријенталну посластицу и тајанствени позив на скривено неко мјесто.
Зова је листопадни жбун. Расте на свијетлим, топлим и влажним мјестима, ободом шума, поред рјечица и путева. Раскошно процвјета у мају или јуну: њене крупне цвасти са бијелим или жућкастим цвјетовима веће су од два састављена длана, а миришу јако, опојно.
Од плода зове (округла, сјајна, црнољубичаста коштуница са црвеним соком коју обожавају птице), који се бере када је потпуно зрео, у селима је прављен џем.
Kористио се као лаксанс. А код прехлада и грозница, грипа, различитих врста кашља, припреман је топао напитак од осушене зове.
У народној медицини користи се и да појача лучење млијека код породиља.
Стари начин сушења је низање цвасти на конац, као дуван. Ниске се потом окаче тако да буду у хладу, на промаји.
Извор: Горска трпеза