Мене је НАТO бомбардовање обиљежило за цијели живот, ја и данас видим те бомбе које су пале на Мурино, али држава не види мене, али ни остале повријеђене и чланове породица страдалих, каже за „Дан” Дарко Мијовић, који се поводом 22 године од почетка НАТО бомбардовања тадашње СР Југославије присјећа 30. априла 1999. када су гранате однијеле шест живота у малој варошици код Плава, а исто толико повриједиле. Међу страдалим у Мурину било је троје дјеце, док је у Црној Гори током НАТО бомбардовања живот изгубило десет особа.
Међу првим НАТО бомбама коjе су 24. марта 1999. године бацили авиони из италиjанске воjне базе Авиjано, биле су и оне коjе су пале на воjни аеродром Голубовци код Подгорице. Прва жртва НАТО бомбардовања исте вечери био jе млади воjник из Београда Саша Стаjић који је страдао у касарни у Даниловграду.
У тадашњој СР Југославији НАТО бомбе однијеле су око 3.000 живота, а причиниле огромну материјалну штету. Током 16. априла више проjектила и бомби погодили су подручjе Подгорице и Даниловграда, а 30. април остаће упамћен као jедан од наjкрвавиjих датума у новиjоj историjи Црне Горе. Тада jе бомбардовано Мурино и тада је страдало шест цивила, међу коjима су троје дjеце – четрнаестогодишњи Мирослав Кнежевић (1985), тринаестогодишња Оливера Максимовић (1986) и десетогодишња Jулиjа Брудар (1989). Стариjи страдали били су Вукић Вулетић (1953), Милка Кочановић (1930) и Маноjло Коматина (1927).
Дарко Мијовић каже да се то што се за неке десило прије 22 године њему десило јуче, јер сваког дана види и чује оне бомбе које су му живот промијениле из коријена.
– Тада сам имао 19 година, био сам са другом у продавници када је пала бомба. Не знам како смо остали живи. Видио сам тијела двоје дјеце која су страдала тог дана, једно је било тачно на вратима. Кажу да вријеме лијечи све, али неке ране остају заувијек – прича Мијовић.
Он каже да је након бомбардовања оболио од дијабетеса, да му се здравље погоршало, али више од тога га боли што се држава никада не сјети жртава.
– Нијесу се ниједном сјетили да нас барем питају како смо, а не да ли нам нешто треба. Да ли смо у стању да обезбиједимо љекове који нам требају. Тужио сам државу након бомбардовања, годину ишао на рочишта, а представник Владе је дошао само на једно – да каже како није тачно то што ја причам. Понашао се као да ја причам да је падала киша, а не бомбе. Од нове власти очекујем барем људски однос, барем да нас приме, да попричају са нама, јер ми 22 године као да не постојимо за ову државу. Ми који смо директне жртве бомбардовања нијесмо третирани ни као грађани другог реда, према нама су се односили као да не постојимо – огорчен је Мијовић.
Сматра да би гријех нове власти био када не би омогућила да се бар годишње да помен жртвама бомбардовања.
Предсједник Удружења жртава НАТО бомбардовања 1999. Мурино Милан Мирковић изјавио је за „Дан” да су послије 22 године последице бомби никада видљивије, јер се варош никада није опоравила.
– Ми смо назадовали, омладина нам је отишла и одлази и даље. Заборављени смо од свих. Ми смо као удружење неколико пута разговарали са НАТО званичницима, односно амбасадорима држава које су у том савезу, а и амбасадорима САД, али нијесмо имали прилику да се сретнемо са представницима наше владе. Надам се да ће ови из нове власти ипак мало више пажње посветити нама, јер су се ови претходни понашали као да Мурино није у Црној Гори или као да се у њему ништа није догодило – упозорава Мирковић.
Додаје да и дан-данас мисли да је његовог сина који је повријеђен у бомбардовању само Бог спасио.
– Та једна бомба која је пала имала је 350 килограма. Не знам како нас није побила све у вароши, али убила је превише. Шесторо наших суграђана је страдало, од којих троје дјеце. То је трагедија не само нас, него трагедија цијеле државе, која се некако чудно понаша. Као да се ништа није десило, а десило се, то је био злочин – истакао је Мирковић.
Није оптимиста ни када је у питању нова власт да ће промијенити однос према Мурину.
– Они су признали улазак у НАТО, настављају старим путем. Нијесу влада дисконтинуитета, него континуитета. Ево сачекаћемо да се и они стабилизују, па ћемо тражити да се састанемо са њима, барем да нас уваже. Губитак не могу надокнадити, али могу барем одати почаст и признати чињенично стање – закључио је Мирковић.
М.С.
