Запослени у службама социјалне заштите требало да буду едуковани за пружање заштите и подршку женама са искуством насиља, како би овом питању приступили са разумијевањем и пружили им адекватну помоћ, оцијењено је на округлом столу Центра за женска права (ЦЖЛ), јавља ПР Центар.

Извршна директорица ЦЖЛ Маја Раичевић је представљајући истраживање Центра за женска права о постојећим сервисима за рехабилитацију и реинтеграцију жена са искуством насиља у Црној Гори, казала да је потребно осигурати доступност сервиса подршке и специјализацију запослених у институцијама које пружају заштиту и подршку женама жртвама насиља и осигурати поступање по Протоколу о третману, превенцији и заштити од насиља у породици и насиља над женама.

-Држава би требало да издвоји посебна и адекватна финансијска средства за финансирање спровођења мјера за борбу против насиља у породици и насиља над женама. Потребно је успоставити одрживи модел финансирања довољног броја специјализованих услуга за жртве свих врста насиља над женама и насиља у породици на националном и локалном нивоу, укључујући и програм социјалног становања за оне које немају смјестај-рекла је Раичевић на округлом столу "Услуге рехабилитације и реинтеграције жена са искуством насиља у оквиру система социјалне заштите у Црној Гори".

Према њеним ријечима, потребно је измијенити Закон о социјалној заштити и његове подзаконске акте тако да лиценцирање социјалних радника и услуга укључује обавезну специјалистичку обуку о насиљу над женама и о принципима рада са жртвама родно заснованог насиља и насиља у породици.

-Такође, потребно је измјенити и допунити законе који се односе на лиценцирање специјализованих услуга, гдје ће се услови лиценцирања прилагодити специфичним потребама особа које су преживјеле насиље над женама и насиље у породици, укључујући и дјецу која свједоче насиљу-навела је Раичевић.

Додала је да је важно препознати жене са искуством родно заснованог насиља и њихову дјецу као посебну рањиву категорију у систему социјалне и дјечје заштите и пружити им одговарајућу финансијску подршку, услуге рехабилитације и интеграције.

-Потребна је и изградња капацитета за обезбјеђивање услуга подршке жртвама / свједоцима, као и већа промоција ових услуга. Потребне су специфичне мјере за оснаживање и подршку жртвама родно заснованог насиља у систему запошљавања, у циљу њихове економске самосталности - навела је Раичевић.

Координаторка Директората за социјално старање и дјечју заштиту у Министарству финансија и социјалног старања, Марија Стајовић, казала је да многи у Црној Гори још увијек сматрају да је породично насиље приватан проблем, да не треба реаговати, већ да насиље треба да остане у оквиру породице.

-Међутим, ни црногорски менталитет ни традиција не смију бити изговор да се не боримо против насиља у породици и насиља над женама и држава треба много више да ради како би се насиље искоријенило- истакла је Стајовић.

Указала је да, када је Црна Гора 2013. године ратификовала Истанбулску конвенцију о спрјечавању и борби насиља над женама и насиља у породици, држава је преузела обавезу да отвара кризне центре, склоништа за жртве насиља, да обучава судије, суткиње, тужитеље и тужитељке, полицију, центре за социјални рад, да мијења законе и усклађује их са Конвенцијом.

-Пракса показује нешто другачију слику- оцијенила је Стајовић.

Сматра да је у наредном периоду потребно направити план да све лиценциране невладине организације имају стабилно финансирање за специјализоване услуге које пружају.

Координаторка сервиса за подршку у ЦЖЛ, Ана Јаредић, казала је представљајући резултате истраживања “Задовољство жена са искуством родно заснованог насиља услугама центра за социјални рад и специјализованих невладиних организација“, да је оно спроведено кроз двије онлине анкете од јуна до децембра 2020. године.

Појаснила је да су у истраживању, поред Центра за женска права, учествовале још три организације: СОС телефон за жене и дјецу жртве насиља Никшић, СОС телефон Подгорица и Удружење младих с хендикепом, наводећи да су њиме у обухваћене кориснице које су се овим организацијама за помоћ обратиле у последњих 12 мјесеци, а које су затражиле и подршку Центра за социјални рад.

-Истраживање је показало да је просјечно трајање насиља код овог узорка 6,6 година, најкраће трајање је годину дана, а најдуже 30 година. У 26,82 одсто случајева насиље се у последњих 12 мјесеци десило више пута, у 6,82 одсто једном, док 31,82 одсто испитаница изјављује да се насиље није десило у последњих 12 мјесеци. 4,55 одсто је означило одговор “нешто друго-рекла је Јаредић.

Истраживање је, како је казала, показало да је у 56,62 одсто случајева последње насиље пријављено полицији.

-Заштитне мјере прије покретања поступка, одређене су у 28,57 одсто случајева. Најчешће прописиване заштитне мјере су : Забрана узнемиравања и ухођења – у 70 одсто случајева, забрана приближавања – у 70 одсто случајева, док је полицијска мјера удаљења из стана је изречена у само три случаја-навела је Јаредић.

Истраживање је показало висок ниво задовољства корисница квалитетом специјализованих услуга које пружају невладине организације, нарочито услугама бесплатне правне помоћи и психолошког савјетовања.

Говорећи о препорукама до којих су дошли на основу истраживања, Јаредић је истакла да би центри за социјални рад требало да обезбиједе довољан број специјализованих социјалних радника који би приступили овом питању са разумијевањем родне природе насиља над женама.

-Центри за социјални рад би требало да информишу жртву о њеним правима и правима њене дјеце, као и о расположивим услугама, а План услуга за жртву и њену дјецу увијек да сачињавају у сарадњи са њом и представницима других релевантних служби. Посебно треба да обрате пажњу на дјецу свједоке насиља, као и да воде рачуна о њиховим правима и потребама сходно међународним стандардима- рекла је Јаредић.

Извршна директорица Удружење младих с хендикепом (УМХЦГ) Марина Вујачић, указала је на два сегмента проблема кад су у питању службе социјалне заштите.

-Један сегмент је у формалном образовању, које не нуди довољно специфичног знања о насиљу као о феномену и поступању са жртвама насиља. Када се изађе из тог формалног система образовања, многи мисле да су довољно учили и да је само пракса та која треба да их дочека. Заправо су неспремни и даље треба да се усавршавају- рекла је Вујачић.

Према њеним ријечима, други сегмент проблема је у вези са условима који се траже организацијама које се баве услугама социјалне и дјечије заштите, укључујући и услуге које се пружају жртвама насиља.

-То је да лиценца и онако ригорозни услови не подразумијевају специфична звања из области насиља ако ће неко да се бави том врстом услуге. То отвара огромни простор да се пружају погрешне услуге и на погрешан начин од стране многобројних који о том феномену не знају довољно и који не познају специфичности начина пружања услуге жртвама- навела је Вујачић.

О искуствима из региона говориле су представнице организације Удружене жене Бања Луке и Националне мреже против насиља над женама и насиља над дјецом Александра Петрић и Маја Балша које су представиле моделе подршке на којима се ради у њиховима земљама, са посебним освртом на програм социјалног становања за жртве насиља.

Округли сто је организован у оквиру регионалног пројекта Институционализација квалитетних услуга рехабилитације и интеграције за жртве насиља (Институтионализинг qуалитy рехабилитатион анд интегратион сервицес фор виоленце сурвиворс ), који је финансирала Аустријска развојна агенција. Пројекат се реализује у сарадњи са пет организација из региона, а за циљ има побољшање услова за квалитетну рехабилитацију и реинтеграцију жена са искуством насиља.