То крваво прољеће дубоко је урезано у мојим сјећањима. Године пролазе, а ране све више боле. Тешко је наћи мртвог оца раскомаданог стомака, своја три мртва ученика и убијене драге комшије. Тешко је сазнање да су убијене дјевојчице дошле да купе сладолед и да се никада више нијесу вратиле кући, са тугом у очима за "Дан" прича професор Радомир Коматина, чији је отац Манојло страдао 1999. године приликом бомбардовања Мурине.
– Исто толико тeшка је неправда са којом су се мјештани суочавали свих ових година, јер су црногорски званичници окретали главу од Мурине и њених жртава и понашали се као да је то било сасвим нормално, огорчен је Коматина.
Са њим су сагласни и остали Мурињани, док од мандатара за састав нове евентуалне мањинске владе Дритана Абазовића, и поред упорног инсистирања, нијесно могли добити одговор на питање какав је његов став по питању НАТО бомбардовања на некадашњу СР Југославију. Остали смо ускраћени и за одговор да ли ће Абазовић посјетити Мурину и да ли ће се поклонити тамошњим невино страдалим цивилима. На ова питања није одговорено ни из Абазовићевог кабинета, иако смо то тражили у више наврата.
На сјутрашњи дан прије 23 године почело је НАТО бомбардовање Савезне Републике Југославије (СРЈ) у којем је за 11 недјеља, према незваничним подацима, погинуло око 2.500 цивила и око 1.000 војника и полицајаца. У бомбардовању СРЈ, које је трајало 78 дана, тешко су оштећени инфраструктура, привредни објекти, здравствене установе, медијске куће и војни објекти. Током бомбардовања извршено је 2.300 ваздушних удара на 995 објеката широм земље, а 1.150 борбених авиона лансирало је близу 420.000 пројектила укупне масе 22.000 тона. Влада Црне Горе је тада одбила да прихвати ратно стање које је Београд прогласио са НАТО-ом, иако су неки од првих пројектила пали на објекте на територији Црне Горе. На мети су 24. марта 1999. године били касарна "Милован Шарановић" у Даниловграду, војни аеродром у Голубовцима и радарско-комуникацијски објекат Ратне морнарице Војске Југославије на Обоснику у Боки которској. Црни дим се вио и са Црног рта код Бара. Тог дана је у касарни у Даниловграду погинуо војник Саша Стојић из Београда, а теже су повријеђена два војника, од којих један на аеродрому Голубовци. Током НАТО бомбардоваља, и то 30. априла 1999. године, бројни пројектили пали су и на варошицу Мурину. Тада је страдало шест цивила, међу коjима су троје дjеце – четрнаестогодишњи Мирослав Кнежевић (1985), тринаестогодишња Оливера Максимовић (1986) и десетогодишња Jулиjа Брудар (1989). Стариjи страдали били су Вукић Вулетић (1953), Милка Кочановић (1930) и Маноjло Коматина (1927).
Мурињани подсјећају да је од црногорских званичника њихово мјесто, уз одавање поште поменутим жртвама, једино посјетио још увијек актуелни премијер Здравко Кривокапић. Међутим, како наводе, ни након политичких промјена у Црној Гори ништа није урађено да се са државног нивоа да на значају датуму када је у Мурини од стране НАТО снага проливена невина крв.
– Доносе се резолуције и осуђују злочини који су се десили изван Црне Горе. Међутим, нико се није сјетио да донесе резолуцију о осуди масакра невиних који се од стране НАТО бомбардера десио у Мурини. Нијесмо ми губавци, него људи који су на правди Бога изгубили своје најмилије. Помињу се различити геноциди у окружењу, а нико неће да каже да се управо у Мурини догодио геноцид, јер овдје нијесу убијани војници него недужни цивили и дјеца и то без икаквог упозорења – поручује Коматина.
Овој констатацији придружује се и Мирко Кнежевић, чији је четрнаестогодишњи син Мирослав страдао приликом бомбардовања Мурине.
– Званичници су се понашали као да се у Мурини није ништа ни догодило, иако су наша дјеца од НАТО пројектила раскомадана на Муринском мосту. Никакве сатисфакције за нас јадне родитеље није било. Нико од званичника није хтио да објасни зашто су то урадили овим недужним људима, нашој дјеци, која су тек требало да живе. Нико да нам олакша муке – са сузама у очима прича Кнежевић.
