Зетски одред је био први формиран након устанка са шест батаљона и преко 1.700 бораца

Црна Гора слави 80. годишњицу тринаестојулског устанка: Учесници НОБ-а знали су да слобода почива у храбрости

Италијански окупатор није имао снаге да пороби нашу земљу, већ је у својој немоћи хапсио и малтретирао наше најбоље синове и родољубе који су се највише истицали у овој светој борби за слободу наше земље и једнакости свих, каже др Ђуро Мусић

Тринаестоjулски устанак спада у наjвеће слободарске традициjе 20. виjека, записао је својевремено Жан Пол Сартр описујући херојску борбу једног народа. На данашњи дан прије 80 година на простору Црне Горе букнуо је до тада најмасовнији устанак против окупатора у поробљеној Европи, а више од 30.000 људи узело је оружје у руке супротстављајући се фашизму.

”У борбама за слободу од фашизма погинуло је 1.700.000 Југословена. Близу 50 хиљада становника Црне Горе дало је живот, од чега и око двије и по хиљаде Пљевљака, казао је Видоје Деспотовић, предсједник пљеваљске борачке организације

Општенародни устанак данас се слави као Дан државности Црне Горе, у знак сјећења на славне претке који су дали живот за слободу и отаџбину. О борби за слободу голоруког народа за "Дан" говоре судионици и учесници НОБ-а присјећајући се жртава и хероја којих нема међу нама.

Деведесетшестогодишњи Павић Бакић из андријевичког села Забрђе, борац Пете пролетерске бригаде из Другог свјетског рата, каже да се Дан устанка, 13. јул, данас не прославља онако како тај датум заслужује.

– Некад се живјело за овај празник, то је био дан када је наш народ подигао устанак против окупатора и следбеника фашизма. Цијела земља је тада била на ногама, јер се на тај начин славила слобода. Данас је све другачије. Имамо тотално поремећен систем вриједности и не чуди што се 13. јул прославља само реда ради. Све би то морало бити знатно свечаније и масовније, с обзиром на то да овај датум представља славну прекретницу у историји Црне Горе и ондашње Југославије – оцјењује Бакић.

Сматра да је социјализам, без обзира на одређене мане, био најидеалнији друштвени поредак који је гарантовао удобан живот за све људе подједнако.

– Послије свега и даље тврдим да је социјализам најидеалнији систем који је икада успостављен под овом небеском капом. Он је обезбјеђивао егзистенцију сваком човјеку, без обзира на поријекло и националну припадност. Тада се знало како се поштују и прослављају празници – узвишено са пуно ентузијазма и поноса. Тада се није као данас пљувало на вриједности и нију се вријеђале жртве које су уградиле кости у слободу коју уживамо. За тај социјализам смо се борили моја генерација и ја, а млади и лијепи су жељели промјене и нека сад народ види шта је добио, а шта изгубио – истиче Бакић.

Лакић: Антифашистичко прегнуће васколике Црне Горе

Говорећи о Тринаестојулском устанку, академик професор доктор Зоран Лакић, редовни члан ЦАНУ, изјавио је за "Дан" да је до сада написано много тога о овом антифашистичком прегнућу васколике Црне Горе.

– Подупрта богатом слободарском традициjом – антифашистичка Црна Гора рекла jе 13.j ула 1941. године да jе и даље на високоj циjени слобода, слобода изнад свега другог. Тако jе на оваj догађаj гледала и ондашња инострана и домаћа jавност. А фашистички окупатори су оставили запис да се "данас води прави рат између Италиjе и Црне Горе" и да jе "умирити Црну Гору – исто што и орати море". Антифашисти из Москве, Лондона, Њуjорка и других градова писали су да jе антифашистички пут Црне Горе "пут коjим мораjу поћи и остали поробљени народи Европе и свиjета". Црна Гора jе заиста била готово сва ослобођена. Окупатор jе био приморан да ангажуjе око 130.000 добро наоружаних воjника да би угушио оваj антифашистички "излет у небо" народа Црне Горе, казао је академик Лакић.
Додаје да се данас о овом знаменитом догађаjу мање говори, те да вриjеме чини своjе и jош понешто уз вриjеме.

– Обиљежаваjу се jубилеjи неких других догађаjа и то се чини другачиjе него што наука налаже, домаћа и страна. Све се то, већином, своди на симболику: обилазе се спомен-обиљежjа, полажу се виjенци, ређе се одржаваjу научни скупови, популарне трибине, научне расправе. Све мање jе текстова о овом великом историjском догађаjу. Ни у школским уџбеницима нема довољно простора за ове и овакве теме. А и то што jе написано о њима – врло jе дискутабилно. Своjевремено сам био замољен да напишем уџбеник за основне школе, у коме jе jедно од кључних питања било, управо, то вриjеме. То сам урадио са Милошем Старовлахом, тадашњим директором републичког Завода за школство Црне Горе, такође професионалним историчаром. Наш уџбеник jе штампан у 15.000 примjерака, иако су правила упућивала да jе максимални броj jедног таквог тиража 3.000 примjерака. Жељело се да за следећих пет година то буде довољно за потребе наставе. И на томе се штедjело. На моjе велико чуђење таj уџбеник- читанка био jе повучен (забрањен) послије друге године. Професори историjе, моjи некадашњи студенти, јављали су ми да се у настави држе мога уџбеника, иако су добили нови уџбеник, који су припремили и некадашњи моjи асистенти, каже Лакић.
Сматра да је дошло ново вриjеме у коме доминира сумња у научну истину, као и да зато данас имамо велики раскорак између науке и политике, на штету наставе, у ствари на штету друштва у цjелини.
– Тринаестоjулски устанак у Црноj Гори 1941. одиста jе био антифашистички и антиокупаторски, и свенародни устанак. Подешавање историjе политичким потребама видим и у настоjањима да се изврши ревизиjа историjе Другог свjетског рата изjедначавањем италиjанског фашизма, њемачког нацизма и jапанског милитаризма са комунизмом. Код нас jе КПJ заиста усмjеравала наш антифашизам настоjећи да кроз ту борбу (револуциjу) освоjи власт. Антифашисти у нашоj земљи били су само за борбу искључиво против фашизма.То jе свакако кључно питање научне историографиjе. Умjесто да се друштво бори против разних историjских, па и историгорафских фалсификата, коjи се тичу и Другог свjетског рата, оно се паролашки бори против данас непостоjећег фашизма, под паролом да остаjемо вjерни славноj антифашистичкоj борби 1941–1945. године, као да оно ниjе угрожено слабостима као што су осиромашење народа, све већа незапосленост, корупциjа, криминал коjи спутаваjу друштвени прогрес народа и државе, закључује академик Лакић.

Евоцирајући успомене на Тринаестојулски устанак, предсједник ОБНОР-а Будва Иво Марковић за "Дан" је истакао да је Црна Гора прва упалила фитиљ слободе у поробљеној Европи.

– Необавијештени народ се узнемирио, није знао о чему се ради, али су устаници знали. Црна Гора је прва упалила фитиљ слободе у поробљеној Европи. Устала је цијела Црна Гора. Нападнут је непријатељ у сваком мјесту и граду широм земље. Остварени су значајни резултати на Вирпазару, на Кошћелама, изнад Ријеке Црнојевића. Пеко Дапчевић је са 50 бораца дочекао моторизовани италијански батаљон, разбили су га и приморали на предају. Дапчевић је заробљеним италијаниским војницима одржао говор, рекавши им: "Сусједи Италијани, вас је ваша влада послала да поробите сусједну, пријатељску земљу, да им палите куће, пљачкате и убијате. Ми смо устали против вас за слободу и достојанство херојске Црне Горе. Ми бисмо овдје данас могли све вас стријељати, али нећемо јер сте залутали. Оружје и опрема остају овдје, вас ћу упутити у Бар, добићете по `ланч пакет` и нашу пратњу до Сутормана изнад Бара". Млади нараштаји треба да се поносе херојском отпору непријатељу, поручује Марковић.

Говорећи о том периоду др Мирослав Лукетић, учесник НОБ-а, каже да је Тринаестојулски устанак један од значајнијих догађаја у историји наше земље, те да је то био устанак јединственог народа.

– Није било подјеле. Јесте да су комунисти организовали 13. јул, али општенародни устанак је био против фашизма. Са тог становишта данас треба да цијенимо и упоређујемо како је стање наступило након 13. јула. Био сам дјечак када је почео Тринаестојулски устанак. Био сам у Паштровићима у збјегу, у ујчевини, и видио сам оружана дејства која су правили Италијани, а и ми богоми исто. Са данашњег становишта волио бих да се идеје 13. јула остваре, да се не дијелимо више на партизане и четнике, него да Црна Гора буде држава коју волимо, поштујемо, цијенимо, која је демократска, равноправна за све људе и да буде грађанска држава како је Уставом и дефинисана. Ја сам пошао у партизане када сам имао 16 година, био сам скојевац и моје су идеје тада биле у складу са програмом партије и антифашистичког покрета који је био у свијету. Међутим, ми сада кокетирамо са антифашизмом, али није 13. јул био само борба против антифашизма. Млади су тада носили заставу борбе против фашизма. Студенти су тада били водећа класа младости која је водила револуцију. Наши студенти се нијесу помакли у борби за промјену власти у Црној Гори. То је разлика између младих тада и сада. Сада код младих нема таквих идеја, или веома мало. Славећи Тринаестојулски устанак, морамо се окренути ка будућности, да у Црној Гори ову подијељеност превазиђемо, поручује у изјави за "Дан" Лукетић.

Бјелопољски срез, који је обухватао општине Бијело Поље и Мојковац, по броју страдалих у Другом свјетском рату, према званичним подацима и статистикама, одмах је иза Дрвара. Како је за "Дан" истакао Мирко Станић, предсједник ОБНОР-а, Тринаестојулски устанак, као и читав ток Другог свјетског рата и борба против окупатора, сјећања су која на славне претке никада не блиједе.

– Бјелопољски срез дао је велики допринос у укупној побједи и слому фашизма, у јединицама народноослободилачке војске и партизанских одреда. Укупно је у њима било 3.100 бораца бјелопољског среза, углавном младића и дјевојака. Њих 985 је дало животе за слободу, а међу њима 63 дјевојке и младе невјесте. Поред изгинулих још је скоро хиљаду жртава фашистичког терора – наводи Станић, иначе пуковник ЈНA.

Један од оних који је запамтио Тринаестојулски устанак је и деведесеттрогодишњи Бранко Кљајевић, који каже да је активан био последњих година рата. За допринос слому фашизма Руска Федерација га је одликовала највећом медаљом.

– Ово је захвалност нама ратним ветеранима, сјећање на хероје који су се по цијену живота борили против ужасног зла које је задесило човјечанство, за слободу будућих генерација – истакао је Кљајевић, иначе лошег здравственог стања тако да се, како је казао, слабо сјећа дешавања која су претходила Тринаестојулском устанку.

– Знам само да је била радост и велико усхићење. Све ми је у магли, остарио сам, сјећање ме не служи најбоље. Знам да сам био активан да одржим герилу, крили смо партизане, носио сам им храну. А онда последњих година учествовао активно – прича Кљајевић додајући да је у Другом свјетском рату изгубио три рођена брата. Војина одвели на Беретзу код Колашина и стријељали га, а Милојица погинуо у чувеној борби на Сутјесци. Не зна му се ни гроба ни мрамора. Трећи брат Бојица убијен је у борби код Пријелога – казао је Кљајевић поручујући да се никад не смије заборавити 13. јул, нити потиснути сјећање на те славне и херојске дане.

Ни мањег народа, ни већег пркоса

Предсједник УБНОР-а и антифашиста Бар, Ђуро Марковић каже да су 13. јула 1941. године, у цик зоре, родољуби Црне Горе и Црмнице дигли оружани устанак у Вирпазару.

– Ни мањег народа, ни већег пркоса и ината према непријатељу и окупатору. Такав отпор није изразила још ниједна организација. Тај устанак подигли су Црмничани, црногорска младост под руководством Комунистичке партије Југославије. На нама је, а посебно на генерацијама које долазе, одговорност да се сачувају сјећања на тај историјски народни пламен отпора, на тај дан херојства и несебичности Црмничана, и прве побједе над италијанским окупатором. Побједа и над свим дотадашњим идеолошким и другим подјелама које су растакале црногорско друштво. Као потврда томе може послужити и податак да се већ првог дана након вирпазарске побједе у борбене редове јавило више од хиљаду наоружаних момака и дјевојака – прича Марковић.

Према његовим ријечима, има доста разлога за памћење, посебно ако се зна да је у Другом свјетском рату у партизанским редовима страдао велики број жртава из црмничког краја.

– Овогодишње одавање поште нашим жртвама у том, ипак, побједоносном рату прилика је и потреба да се осврнемо на данашње догађаје. Црна Гора је независна, суверена, слободна, међународно призната и у НАТО-у као равноправан члан. Нажалост, данас у својим националним расколима личимо на нека немила времена. У надирању је великосрпски хегемонизам против Црне Горе, гдје су се организовали остаци српских и црногорских клерофашиста и остаци колабориста и четника, што је неуставно и недемократски. У Скупштину Црне Горе уселили су се антицрногорци, који не признају ништа што се зове црногорским именом и презименом – тврди Марковић.

Деведесетједногодишњи Милан Булатовић, некадашњи просвјетни радник и аутор монографија и неколико књига, каже да је кад је почео рат имао десет година.

– Мој дјед Радован, капетан прве класе некадашње војске, учествовао је у ослобођењу Бијелог Поља, а кад је почео рат имао је 60 година. Учествовао је у борбама у Првом свјетском рату. Био је командир Лозанске чете Брзавског батаљона. Од стране издајника, тадашњих помагача окупатора, ухапшен је и предат Италијанима. И осуде га на 101 годину робије. Интерниран је у Италију и умро у ропству, тако да му ни гроба не знамо, са сјетом прича Булатовић.

Отац Љубо, наводи даље Милан, такође је учествовао у Тринаестојулском устанку, као и стриц Душан, који је убијен на Пријевинама изнад Пријелога 2. фебруара 1942. године.

– Отјерали су нас тог 13. јула, када је почео устанак, из куће у Лозној, због безбједности и ми смо пошли на лијеву обалу Лима, мјесто Црљевине, код дједа Вука Шћекића. Знам да су сви из села, православци, отишли у борбе. Тога дана сам видио радост на лицима људи, последњу годину сам помагао партизанима, а онда са 14 година, након ослобођења, примљен у СКОЈ, од стране тадашњег секретара Општинског комитета народне омладине СКОЈ-а Кате Вељовић, касније удате Кораћ, додаје Булатовић.

Доктор Ђуро Мусић, угледни хирург и надасве хуманиста, рођен је прије 92 године у Херцег Новом, када је почео Други свјетски рат, отишао је у партизане и у саставу Прве тенковске бригаде стигао до Блајбурга.

– Италијански окупатор није имао снаге да пороби нашу земљу, већ је у својој немоћи хапсио и малтретитрао наше најбоље синове и родољубе, а који су се највише истицали у овој светој борби за слободу наше земље и једнакости свих. Црногорски сепаратисти, уз подршку високог комесара Краљевине Италије за Црну Гору, Серафина Мацолинија, на скупу одржаном 12. јула 1941.г одине на Цетињу, прихватили су протекторат Италије над Црном Гором. Црногорци, већ сјутрадан, 13. јула, рекли су своје одлучно НЕ! Тада су дигли устанак и разбили све фашистичке и италијанске илузије, прича др Мусић.
Присјећа се да се током устанка у Боки формирао чувени Орјенски батаљон, састављен од бокешких родољуба и комуниста. Наглашава да окупатори више нигдје нису били сигурни, јер се народноослободилачки покрет све више ширио. Било је, како истиче, одмазди италијанских окупатора у Боки, па су тако 21. јануара 1943. године ликвидирани чланови мјесног руководства источне Боке – Никола Ђурковић, Дашо Павичић, Стијепо Шаренац и Саво Самарџић.
– Илегалци Боке су 1944. године формирали Прву бокешку бригаду и учествовали у ослобођењу Подгорице и Косова. Сви пали борци остају у трајним успоменама и њима се дичимо. Морамо се сјећати њихових жртава, јер нису жалили животе борећи се за слободу свог народа. Остају као звијезда водиља како треба живјети и вољети своју земљу и родни крај, поручио је др Мусић.

Да је Тринаестојулски устанак у Црној Гори вриједан сваког поштовања, тврди и дугогодишњи предсједник борачке организације у Пљевљима Видоје Деспотовић. Деспотовић наводи да се тих јулских дана 1941. године становништво Црне Горе одазвало на позив Комунистичке партије Југославије у борбу против италијанске окупационе силе.

– Тринаестојулским устанком народ Црне Горе је отпочео борбу за слободу. То је био и одговор на одлуке Петровданске скупштине црногорских сепаратиста да Црна Гора прогласи сепаративну творевину под влашћу Италијана, каже Деспотовић и истиче да су прве устаничке пушке пукле 13. јула на Чеву и у Вирпазару, а онда и широм Црне Горе. Деспотовић каже да се врло брзо 30 хиљада људи нашло под оружјем и да је ослобођена читава Црна Гора, изузев утврђених градова – Подгорице, Пљеваља, Цетиња, Никшића и Котора.

Глас о подизању устанка стигао је 15. јула. Да би 16. јула мјесни комитет КПЈ-у Пљевља одржао састанак у селу Крушеву и донио одлуку о дизању устанка у пљеваљском крају. Прва пушка на окупатора пукла је 20. јула на Водоплаву иза чега је за недјељу дана ослобођена територија читаве општине изузев града, каже Деспотовић истичући да је практично читава Црна Гора од Дурмитора до мора била ослобођена.

Деспотовић посебно, послије осамдесет година од устанка, наглашава да је неопходно чувати успомене на погинуле за слободу.

– У борбама за слободу од фашизма погинуло је 1.700.000 Југословена. Близу 50 хиљада становника Црне Горе дало је живот, од чега и око двије и по хиљаде Пљевљака, каже Деспотовић напомињући да се кроз сјећање на погинуле чувају и вриједности за које су они дали своје животе.