Ниjе филозофирање, него просто питање, вапаj такорећи: дешава ли се у овоj нашоj земљи игдје ишта лијепо и ако се дешава, пише ли ико игдје о томе? Сва наша писања, извјештавања, емисиjе, разговори, полемике, па и писаниjа потписника ових редова, постале су инвентар зла и биједе, ужасна статистика катаклизме, мрака и очаjа у коjи тонемо као да нам jе он наjприродниjа могућа средина.
Она наша фолклорна „четири С“ добила су десетине других и одвратних значења од оног коjе им jе базично приписано.
Смрт, силовање, саблажњавање, садизам.
Свађе, сатирање, страх, стид.
Себичност, стигма, слуђивање, сатрапи.
Познати и признати учитељ глуме jе напаствовао и силовао своjе штићенице. Познати глумац jе силовао своjу колегиницу. У међувремену се борио за права злостављаних. Из злокобних мрачних ормара режима испадаjу костури њихових страначких другова послије три године од смрти коjа се крила. Немоћноj баки су социjални радници отимали унуке, трагови њихове друштвене бриге видљиви су на рукама дјеце. Надлежноj министарки ниjе проблем начин рада њених службеника, већ што jе то неко снимио. Jедан отац пјешачи стотине километара до предсједника државе да му он врати отету дјецу. А он се о jаду забавио од прислушкивања и атентата.
По телевизорима нам се котрљаjу одсјечене главе. У Скупштини се лаже, пљуjе, вријеђа и пријети! Ко су и како су се тамо нашли такви људи да буду представници свих нас. Jесмо ли то ми заиста такви какви су они коjи нас тамо представљаjу? Унутар режима бијесни рат у коjи нас увлаче како бисмо им били заклон док то некако не ријеше и не поравњаjу. Дјеца нам скачу са тераса у смрт, пале иконе и постаjу заробљеници „тик ток“ секташтва. Краде се и отима као да jе дошло задње вријеме. Можда и jесте.
Jесу ли нам гадости са насловних страна новинског смећа постала jедина литература и ориjентир, а оргиjе, вика и бука друштвеног талога по риjалити замковима цјеловечерња забава? У ком нас то правцу уздижу и освјешћуjу редовни гости разних „ћирилица“, jе ли то мањак мржње и подјела па морамо у том правцу да улажемо додатне напоре? Jе ли лакше да разапнемо наше глумце коjи су играли у оном босанском филму о сребреничком злочину, него да пробамо разумјети шта се тамо десило?
Jе ли, можда, напољу почело прољеће и има ли та чињеница икаквог значаjа у нашим животима? Хоћемо ли моћи примијетити зелено лишће на дрвећу и кукуријеке по парковима? Умијемо ли више, овакви какви смо, да волимо своjу дјецу? Причамо ли им о њиховим прецима, знаjу ли гдје им живе или гдје су им сахрањени дједови и прадједови? То jе тако ретро, треба гледати у будућност. А будућност jе у безброjним апликациjама мобилних телефона, тамо има све. Какве им писмене задатке задаjу професори српског и о чему пишу? Када сте последњи пут видјели младог човјека у аутобусу или парку са отвореном књигом у руци? Унуку коjа води баку преко улице, а да притом не гледа у мобилни телефон?
Можемо ли се отети и бити бољи људи од калупа матрице у коjу смо убачени, можемо ли се окренути сунцу и рећи добар дан непознатом човјеку на клупи у парку, скинути слушалицу са ува, ослушнути и сјетити се да jе то што чуjемо поj неке птице? Има ли нас добрих и племенитих? Има, и то много више него оних других само што зло има бољи „пи ар“, навалентниjе jе и агресивниjе, брже стиже до билборда и екрана, шири се такозваним друштвеним мрежама и месинџерима.
Добро jе питомо и непримјетно, али се, ипак, поjави. Поjавило се прије неки дан у руци непознате продавачице коjа jе чувала поклончић за дјечака коjи jоj ниjе ништа, али jоj jе остао у сјећању кад ту сврати са маjком. Ово jе за тебе, пружила му jе лијепо упакован ранчић и паковање дрвених боjица. Дечкић се захвалио, али jе, за сваки случаj, понио поклон на касу да плати. Чак jе и он разумио да се данас, ван куће и родитељске руке, више нигдје ништа не добиjа бесплатно, нарочито не у продавницама златног доба. J…ло вас златно доба, оно камено jе за ово било закон.
nova.rs
