Piše: Nuriel Rubini
Dobro je poznato da je broj ekonomija u razvoju koje su uspјele da uđu u grupu zemalja s visokim dohotkom veoma mali.
Hoće li Kina biti izuzetak? Posle 30 i više godina stope rasta od gotovo 10 posto, ekonomski rast u Kini se naglo usporio. Čak i prošle godine, uz snažan postpandemijski podsticaj, zvanično utvrđena stopa rasta iznosila je svega 5,2 posto. Da stvar bude gora, Međunarodni monetarni fond prognozira da će rast u Kini do 2028. godine opasti na 3,4 posto, a s obzirom na sadašnje politike, mnogi analitičari procјenjuju da će krajem ove decenije iznositi svega 3 posto. Ako se to dogodi, Kina će se zaista naći u zamci srednjeg dohotka.
Problemi Kine su strukturne, a ne ciklične prirode. Između ostalog, usporavanje je posledica brzog starenja populacije, sloma mјehura nekretnina, ogromnog privatnog i javnog duga (sada blizu 300 posto BDP-a), kao i udaljavanja od tržišno orijentisanih reformi i povratka na državni kapitalizam. Tu je i problem prekomјernog investiranja podstaknutog kreditima koje su državne banke odobravale državnim preduzećima i organima lokalne uprave. Takođe, država se često neprijateljski odnosila prema kompanijama u tehnološkom sektoru i drugim privatnim preduzećima, što je narušilo poslovno povјerenje i ugrozilo privatne investicije.
Izgleda da je s početkom novog doba deglobalizacije i protekcionizma Kina dostigla krajnje granice rasta utemeljenog na izvozu. Tehnološke sankcije koje zapadne zemlje uvode iz geopolitičkih razloga ograničavaju rast visokotehnološkog sektora u Kini i smanjuju priliv direktnih stranih investicija; rast dodatno koči kombinacija visoke stope štednje i niske potrošnje domaćinstava (zbog slabog sistema socijalnog staranja i niskih dohodaka domaćinstava).
Stari model rasta više ne funkcioniše. U početku su niske (i otuda globalno konkurentne) plate garantovale da se Kina može osloniti na laku industrijsku proizvodnju i izvoz, priјe nego što krene u velika ulaganja u infrastrukturu i nekretnine. Sada kineske vlasti zagovaraju visokokvalitetni ekonomski rast koji će se zasnivati na tehnološki naprednoj proizvodnji i izvozu (električna vozila, solarni paneli i drugi ekološki i visokotehnološki proizvodi), što će se stimulisati dodatnim finansijskim poticajima već prevelikim preduzećima u državnom vlasništvu. Ali bez odgovarajućeg povećanja domaće tražnje – i posebno lične potrošnje – prekomјerno ulaganje u ove sektore dovešće do izgradnje prevelikih kapaciteta i obaranja ciјena na globalnim tržištima.
Višak ponude u Kini (u odnosu na domaću tražnju) već proizvodi deflatorne pritiske i povećava rizik od dugotrajne sekularne stagnacije. Dok je kineska ekonomija bila manja i siromašnija, globalna tržišta su relativno lako mogla da apsorbuju nagli rast kineskog izvoza. Danas je to druga najveća ekonomija na sviјetu. Na svaki novi pokušaj oslobađanja od viška ponude povećanjem izvoza sviјet će reagovati drakonskim carinama i drugim protekcionističkim mјerama ciljanim na kineske proizvode.
Kini je potreban novi model rasta usmјeren na usluge na domaćem tržištu – umјesto na robe – kao i na ličnu potrošnju. Prema globalnim standardima, udio usluga u BDP-u Kine je nedovoljan, i mada kreatori politika u Kini govore o potrebi da se podstakne domaća tražnja, čini se da još nisu spremni da usvoje fiskalne i ostale politike potrebne za podsticanje lične potrošnje i obaranje štednje u domaćinstvima. To podrazumiјeva unapređenje penzijskih beneficija, poboljšanje zdravstvene zaštite, uvođenje osiguranja za slučaj nezaposlenosti, odobravanje stalnog boravka putujućim ruralnim radnicima koji trenutno nemaju pristup javnim uslugama u gradovima, povećanje realnih plata (u odnosu na inflaciju) i preduzimanje mјera za preraspodјelu dobiti državnih preduzeća u korist domaćinstava, tako da ova mogu povećati potrošnju.
Mada je očigledno da Kina mora povratiti povјerenje privatnog sektora i oživјeti rast uvođenjem održivijeg ekonomskog modela, pitanje je da li kineski rukovodioci shvataju kakvi izazovi ih čekaju. Dok je predsјednik Si Đinping u prethodnoj deceniji radio na povratku u režim državnog kapitalizma, premijer Li Kijang – poznat kao tržišno orijentisani reformator – bio je skrajnut. Li nije organizovao uobičajenu konferenciju za štampu posle nedavno održanog Nacionalnog narodnog kongresa, niti se sastao s kompletnom stranom delegacijom na poslednjem Kineskom razvojnom forumu. Umјesto toga, Si je sam ugostio manju delegaciju stranih poslovnih lidera.
Najoptimističnije tumačenje ovih signala bilo bi to da je Si shvatio da mora animirati privatni sektor i međunarodne multinacionalne korporacije, ne bi li povratio njihovo povјerenje i podstakao direktne strane investicije i rast koji donose ulaganja privatnog sektora i lična potrošnja. Budući da se Li još nalazi na poziciji premijera, moguće je da je upravo on taj koji se zalaže za "otvaranje i reforme", ali to čini iza kulisa da ne bi isprovocirao predsјednika Sija.
Ipak, većina komentatora nude manje optimistična tumačenja. Primјećuju da je Si, nakon što je potisnuo tržišno orijentisane tehnokrate kao što su premijer Li, bivši premijer Li Kećang, bivši guverner Narodne banke Kine Ji Gang, savјetnici poput Liu Hea i Vang Ćišana, kao i mnogi finansijski eksperti, ustanovio nove partijske odbore za ekonomska i finansijska pitanja koji će imati primat u odnosu na državne organe. Okružio se savјetnicima kao što su He Lifeng, potpredsјednik vlade za ekonomiju, i Dženg Šanđi, novi načelnik Državne komisije za razvoj i reforme. Obojica su naklonjeni zastarјeloj dogmi državnog kapitalizma.
Davanje izjava i ponavljanje mantri o reformama i privlačenju stranih investicija ne znače mnogo. Ono što je presudno važno jesu politike koje će Kina sprovoditi u narednoj godini. To će pokazati kakvi su izgledi da izbјegne zamku srednjeg dohotka i vrati se na put snažnog rasta.
Project Syndicate,preveo Đorđe Tomić
peščanik. net
(Autor јe ekonomista)
