За филмске јунаке тражио је обичне – мале људе. Говорио је: “Вјерујем да су те тамне слике малих људи ближе истини о човјеку. Мали човјек нуди непосреднију судбину. Ако уопште има великих људи. Велики људи су као фикција. Они су измишљени и појављују се као потреба малих”.
Наш прослављени редитељ Живко Николић био је истински достојанствен и веома храбар човјек, а истовремено јако везан за Црну Гору, њене људе, обичаје и традицију.
Често је био мета политичког естаблишмента и људи који су жељели да сачувају лажну представу о нама, коју је вјешто рушио у својим филмовима.
Овај велики умјетник који је оставио велики траг значајан не само за црногорску и југословенску, већ и за европску кинематографију, а који је на нашу велику жалост неправедно заборављен и запостављен преминуо је прије 20 година.
Стога ће се 24. августа у 20 сати у Kући Стојановића, у Подгорици одржати програм посвећен обиљежавању 20 година од смрти и 80 од његовог рођења. Програм организује Народна библиотека “Радосав Љумовић”, а одржава се у оквиру манифестације “Подгоричко културно љето”.
Како је најављено, учесници ће говорити о Живковићевом дјелу из садашњег угла, психологији лика, колективном несвјесном, мотивима кривице, спутаности и сукоба појединца.
Како је Живко за живота постао класик
Николић је рођен 1941. године у Озринићима код Никшића. Рођени брат му је био прослављени сценариста и глумац Драган Николић.
Похађао је умјетничку школу у Херцег Новом и Академију за позориште, филм, радио и телевизију у Београду. Уписао је глуму али се цијелог живота бавио режијом.
Прве документарне филмове Николић је снимио 1968. године. Били су то “Блажени миротворци” и “Себи за живота”.
Потом слиједе филмови по којима је постао познат и ван граница Југославије као што су “Ждријело”, снимљен 1972. године за који добија Сребрну медаљу Београдског фестивала документарног и кратког филма.Затим слиједе филмови: “Полазник”, “Баук”, “Марко Перов” за којег добија Сребрног змаја у Kракову 1975. године
Потом филм “Прозор” за који добија Златну медаљу Фестивала у Београду. Слиједе филмови “Ине”, “Ане”, “Градитељ” филм “Биљег” рађен 1981. године а говори о Хидроелекртрани у кршу као симболу нечије глупости и обијести. За тај филм добија велику Златну медаљу у Београду, награду ФИПРЕСИ и Златног змаја у Kракову.
Свој први филм “Бештије” снимио је 1977. године, “Јовану Лукину” двије године касније, а “Смрт господина Голуже” 1980. године.
За филм “Чудо невиђено” добио је “Сребрног медвједа” на фестивалу у Москви 1984. године и потукао многе рекорде гледаности у ондашњем СССР-у.
Николићев филм “Љепота порока” у Израелу постаје најгледанији и сматра се за најеротичнији филм бивше Југославије, а ту су и “У име народа” и “Искушавање ђавола”.
Ништа мање значајан опус имао је и на телевизији. Више од двије деценије трајала је плодна сарадња са Телевизијом Црне Горе. За њега није било малих пројеката: прихватао се реализације и нискобуџетних емисија.
Посебно поглавље у Живковом стваралаштву чине телевизијске драме и серије: “Ђекна још није умрла а кад ће не знамо”, “То кад увати не пушта”, 1988. године и серија “Ђекна”, потом “Народни непријатељ”, да би 1996. по сценарију Драгана Kопривице снимио “Ориђинале”.
Живко је говорио да су на њега велики утицај извршили познати црногорски сликар Петар Лубарда, као и Рембрант.
Како је говорио, Лубарда је утицао по једној амбијентацији и претварању те амбијентације у знак, у нешто што је ријеч, можда чак и симбол. А Рембрант једним осјећајем драматике унутар слике.
То му се, иако се бавио филмом а не сликарством, чинило веома бликсим.
Добитник је преко тридесетак награда на нашим и међународним фестивалима.
Са велики увјерењем можемо рећи да је Живко Николић је још за живота постао класик. Његово ђело је познато и ван граница нашег језика. Његов допринос црногорској кинематографији и култури је изузетан. Све што је икада снимио, снимио је на црногорском тлу, дубоко у себи носећи печат родних Озринића.
- Растужи ме што понекад видим да се поједини љуте што другачије сликам Црну Гору. Свако има право на своју Црну Гору, онакву како је осјећа и види, како је понио кад је први пут тај свијет угледао - говорио је славни Живко.
