Наjежили сте се на сам наслов? Мислим, има ли ичег горег од терора политичке коректности и сви ових данашњих идиотариjа и ови клинци сада, колико су само осјетљиви? Не смије човјек ништа да им каже. Зар не? Или... Или су ови данашњи клинци и клинке ипак ти коjи проказуjу сексуалне предаторе и бираjу да не буду емотивно лијени па се придрже ту и тамо неког правила за случаj да то другу особу може поштедјети одређеног бола. Хммм?
Никада ми ниjе било jасно због чега jе од свих проблема баш таj толико запаљив, па jе и мени дошло да похистеришем малко. Онако из дубине ових крвавих jаjника са коjих се љуште фоликули и крваре низ jаjоводне зидове па сам додатно раздражљива. На двогодишњицу моjе апстиненциjе од алкохола, ријешила сам да се ретроактивно потресем због тога што сам првих шест мјесеци морала да обjашњавам људима зашто не желим да пиjем.
Jе л’ сте пробали то некад? Да се нађете у неком друштву, људи вас питаjу шта пиjете а ви кажете чаj или воду? Пробаjте (друштво због прописаних мјера не мора бити претјерано велико), пошто наjчешће слиједе салве невјерице, затим нешто мало шала, а онда онаj наjгори дио – убјеђивање. А jе л’ си сигурна да нећеш? Ни пиво? А знаш какву ракиjу имам? Ма даj, да ли си болесна, шта ти jе? Па ракиjа ти jе за то одлична? Ево имам и пелинковац. Само да наздравимо? Шта ће да ти буде од jедног пива? Извини, да ли се познаjемо? Да ли си добро? Да ти сипам jа, па ти види, можда се предомислиш…
Након извјесног времена, уморила сам се од правдања па сам само директно говорила – не пиjем алкохол, пиjем антидепресиве, хоћу воду. Ипак, то ниjе спријечило људе да ме jош неких шест мјесеци на моjе, мислила сам довољно jасно обjашњење, згрожено питаjу – jош увијек пиjеш љекове? Пошто их jе очигледно мрзјело да памте, а jош више их jе мрзјело да се информишу па схвате да се антидепресив не пиjе као антибиотик. Знате шта би ми у том тренутку изузетно добро дошло – мало политичке коректности.
Да постоjи то неко правило да, на примјер, када неко каже да не жели алкохол, пошто не жељети алкохол ниjе нормална ствар, постоjало би нешто што ће људе натјерати да кажу – океj, важи, изволи чашу воде, а у себи можда и помисле нећу да те тјерам да пиjеш алкохол, довољно сам увиђавна особа да претпоставим да си можда лијечена алкохоличарка, па зашто бих те забога онда тјерала да пиjеш на силу.
Ууу, и знате када jош. Када у новинама видим наслов следеће садржине „Жене и црнци ближи Оскару”. Притом, стиже нам сезона Оскара, дакле припремите се, креће преброjавање крвних зрнаца уз салве пропратних – „побиједила jе само зато што jе жена… Филм jе с.ање, али га jе направио црнац… Све jе то геj лоби…”
А знате ко ће се наjвише ишчуђавати тоj сулудоj потреби да се умјетничка дјела срозаваjу на тако приземна мјерила каква су равноправна процентуална заступљеност свих полова и мањина? Средовјечни бијели мушкарци коjи вјероватно нити jедном у животу нису суштински преиспитали своjу привилегованост док им се гу.ице чваре по директорско-управничким фотељама из коjих причаjу своjе ловачке приче неким jадним младим људима преко пута себе мислећи да их ови слушаjу из интересовања, а не због тога што их тренутна финансиjска ситуациjа тјера на то.
Не знам, можда jе и оваj текст само обично трабуњање жене коjа крвари. Хистеричне ћурке подивљалих jаjника. Jасно jе, наравно, да овако нешто могу да напишем само сама за себе, када би то изговорио неки мушкарац у питању би била мизогиниjа и не би ме мрзјело да га због тога прозовем. Као што моjи геj приjатељи себе могу да називаjу пе.ерима. Jа не могу. У ствари ни не желим, из jедног jако простог разлога, никада нисам била у њиховим ципелама, прихватићу лимите своjих спознаjних капацитета и ако ме већ мрзи да се интересуjем за специфичности одрастања у конзервативноj средини, неће ме мрзјети да усвоjим тих пар термина политичке коректности.
Свјесна сам jа да то никоме неће претјерано помоћи у животу, али jезик jе чудна зверка, одаjе облике наших саможивости често и онда када то не желимо.
nova.rs