Тужан сам. Ево већ десетак дана. Умро ми jе приjатељ. Никада се уживо нисмо срели. Али смо се дописивали. И добро упознали. Двадесетак година на страницама „НИН-а”, у његовоj рубрици „Jезик”. Очекивао сам од некога од истакнутих лингвиста у Црноj Гори да напише бар куртоазни in memoriam или омаж. Jер, преминуо jе Иван Клаjн. Човjек изузетне културе и образовања. Редовни члан САНУ и професор на Београдском универзитету. Аутор низа књига и капиталног дjела у коауторству са Шипком: Великог рјечника страних ријечи и израза. Ширио jе писменост и далеко изван Србиjе. Стога сам мислио да ће неко од потписника Декларациjе о заjедничком полицентричном jезику са вариjантама на нашим просторима, умjесто српског, хрватског, бошњачког и црногорског, чиjи jе потписник био и Клаjн, смоћи интелектуалне снаге и поклонити му пар редака. Нажалост, од црногорских jезичара ни „а“ о Клаjну.
Стога сам се jа, с грчевима у прстима, болно, латио ових редака.
Цитирао ме у више своjих књига. Jедном приликом посветио ми jе циjелу своjу рубрику. Поклонио ми jе књигу са посветом: „Драгану Перишићу духовитом сараднику моjе jезичке рубрике срдачно, И. Клаjн“. А jа сам му, заузврат, послао портрет. Уље на платну. На основу оне малецне сличице у „НИН-у”. Написао ми jе: „Данас су ми донијели слику. Сви у фамилиjи се слажу да jе изванредна. Изгледа да сте ипак промашили кариjеру; требало jе да будете сликар, па бисте сада имали вилу на Азурноj обали и тамо бисте се бавили електротехником као хобиjем. Много хвала уз срдачне поздраве“.
Сваки пут када бих нешто питао у вези са jезиком, одговорио би ми. Ако не одмах, а оно уз извињење, кад се консултуjе са колегама. Е, то jе интелектуална ширина! Ако у нешто ниjе сигуран, ниjе га срамота да чуjе мишљење некога ко се бави уско том тематиком и више зна.
Jедном приликом заинтригирали су ме стихови:
„Сви jунаци ником поникоше/ и у црну земљу погледаше“ због овога прилога „ником“ (дуго и). Питао сам многе наше лингвисте о значењу овога прилога и нисам добио задовољаваjући одговор. Потом сам се обратио Клаjну.
Одговорио ми jе: „За „ником“ (са дугим и) речници кажу да jе прилог, да значи исто што и „ничице“, а jавља се углавном само у изразу „ником поникнути“. Скок у Етимолошком рјечнику обjашњава да jе и jедно и друго настало од коријена ник-, чиjе jе основно значење „бити нагнут унапред“: млада биљка се нагне унапред кад изникне, а тако исто и човек кад се погне, спусти главу збуњен, или кад падне ничице“. И тада ме одушевила даровитост народног пjесника. Никада љепшу слику нисам могао видjети до тада: на питање „Jе ли маjка родила jунака?“, од страха сви jунаци савише се и у црну земљу погледаше попут младих биљака коjе се такође нагну унаприjед и у црну земљу „гледаjу“.
Занимало ме значење глагола „одсликавати“ и „осликавати“ будући да су неки политичари поводом избора у скоро истовjетним реченицама неброjено пута помињали одсликавати и осликавати. (Изборни резултат одсликава (осликава) вољу народа). У одговору ми jе рекао: „Значења им се делимично преклапаjу. Оба значе представити у слици, насликати (уме да о(д)слика ситуациjу).
Осликати значи jош украсити сликама (осликао jе свод Сикстинске капеле) и поjавити се, оцртати се (пред очима му се ослика лик жене).“
У своjоj краткоj анализи кроз питање jа сам проширио нека значења поменутих глагола, на шта jе Клаjн одговорио: „Потпуно се слажем са Вашим дефинициjама. Оне су чак и боље од оних у шестотомнику Матице српске и у jеднотомнику из 2011: тамо међу могућим синонимима за одсликавати нису навели и одражавати, а Ви сте се тога сетили“.
Jедан кратак инсерт из нашег дописивања коjи указуjе на темељитост Клаjна као научног радника. Наиме, рекао сам: „Новинарка РТС-а jе казала: „Цела атмосфера у Баварскоj jе много десниjа од остатка Немачке“. Будући да сам увиjек био знатижељан те сам стога себе сматрао помало леваком, сада могу, како jе кренуло, постати и велики – левиjи левак, можда чак и екстремни – наjлевиjи левак, jер ме, ето, усред терористичких напада, занимаjу ове jезичке недоумице.“
Клаjн jе мудро, како и доликуjе систематичном научнику, одговорио: „Занимљиво jе Ваше питање. Ни у jедном речнику ни у приручнику, колико сам видео, ниjе расправљено да ли од „десни“ и „леви“ постоjе компаративи и како гласе. Мораћу о томе jош да размислим, па да нешто напишем у рубрици.“

Радећи нешто из струке наишао сам на Х (Хенри) – jединица за индуковану електричну струjу. Изненађен грешком, погледао сам шта пише у Клаjн – Шипкином речнику. Писало jе то исто. Упоран, погледао сам на краjу речника у рубрици Законске мјерне jединице и наишао на исправно Х (хенри) – jединица за индуктивност. Добронамjерно сам указао Клаjну на омашку, а он ми jе одговорио: „Вероватно у речнику има jош таквих грешака као што jе она са ‘хенриjем’, а jа се тешим да их може запазити само стручњак као што сте Ви.“
Приjе десетак година када се кренуло са увођењем црногорског jезика у наставу, jедна професорка ми jе, између осталих, испричала и оваj „бисер“ са курса. Ту их jе предавач (по струци стручњак у Влади!) учио да одсад именице мушког рода на -а има да се слажу са придjевима женског рода. Jа сам експресно научио таj нови jезик, па свог сина зовем „моjа несташна Никола“. Jедино ми ниjе jасно, да ли ћемо говорити и „знаменита воjвода Марко Миљанов“. А будући да jе био из Куча, можда ћемо морати да га зовемо „знаменита кучка воjвода“?
Клаjн jе отписао: „Не знам шта бих одговорио инж. Драгану Перишићу, jер о „црногорском jезику“ не знам баш ништа, чак не веруjем ни да постоjи. Што се српског jезика тиче, ту jе правило да именице мушког рода на -а у jеднини иду са придевом или придевском заменицом мушког рода (несташни Никола, млади колега), а у множини женског рода (моjе колеге, верне слуге)...“
Jедном приликом jе написао: „Ако сви ти новинари, музичари, критичари не осећаjу разлику између живог и неживог, чему онда причати о граматици? И гле чуда, електроинжењер из Подгорице има више слуха за матерњи jезик него сви ти медиjски посленици. Не знам да ли jе то од куће понео, или jе имао доброг наставника српског jезика, или jе ишао у бољу школу него ови млађи. Шта год било, честитаjмо господину Перишићу.“ Нека Ти jе неизмjерна и вjечна хвала, господине Клаjн!