У последње вријеме, када год нова Влада предложи или донесе какву нову уредбу, закон или законску норму којом би да ослободе „заробљене институције система”, јавља се „организована групација професионалних ћутолога, климоглаваца и бескрупулозних извршилаца из старе гарде власти”, која је својевремено активно учествовала у креирању политичког једноумља, а сада у улози конвертитски настројених (не)зависних интелектуалаца и многобројних „(не)владиних организација и некаквих комитета који се залажу за одбрану људских права и слобода”. Сви они, готово у један глас, покушавају да обришу оно што се не може, нити да обрисати: катастрофалне последице вишедеценијске пљачке руководеће олигархије са олигархом на челу, који је очигледно искористио недостатак куражи и вишак поткупљивости овога са сваке стране угроженог народа, независно од тога како себе осјећа српским или црногорским.
По свему судећи „групација (не)зависних интелетуалаца (прелетача, дворских пјесника и сликара!) и даље „слијепо служи Партији и Господару”. По правилу, у недостатку, сва је прилика, основних етичких вриједности, у потпуном одсуству људског и божијег морала, промовишу, готово анималне вриједности, „сналажења на принципу голе преваре и лукавства”, тако да су ред, рад и интелектуално поштење без икаквог значаја у „систему унапријед подијељених партијских улога. Да се у тако организованој свакодневици лишеној сваког смисла, појединац може остварити само у моћи и моралу „актуелне партијске власти, било нова или стара, свеједно“.
Упорно, готово без размишљања, пропагирају идеју да је посве природно да једни пливају у луксузу, док на другој страни већина народа нема ни за елементарни живот, тако да је „прелетачка сналажљивост” у датим оклоностима мјера сваког успјеха.
Без трунке интелектуалне и моралне одговорности „одабрани прелетачи без имало стида и срама” проповиједају „истрошене СДПС истине” као највећи „домет еуропске демократије, потпомогнуте дволичношћу тзв. Венецијанске комисије” инструиране и вођене из домаћих извора, свјесно заташкавајући базично начело права и правде о „владавини народа”, а не „владања народом”. Тако, свјесно или несвјесно заборављају на ноторну чињеницу да „владање народом” оправдава „право јачега”, да тако схваћен облик демократије постаје тоталитарни, безумни облик злоупотребе човјека, да већи дио, у том случају, разумних и радених људи може бити проглашен за безумнике. Дакле, заборављају мудре ријечи Меше Селимовића, како је „истина само у отпору и порицању, никако у пристајању, у мирењу...”
Заборављају да интелектуалац не говори само због себе, него и због свог дјела, да „меденим језиком не смије пратити самољубивог Господара”, не смије да понизи себе пред својим и будућим временом. Да „чином полтронисања” свјесно наводи један број људи да се повинује „јачем и успјешнијем”, не мислећи превише на дужину и квалитет трајања тих који су „тренутно јачи и успјешнији”.
Постоји, међутим, једна страхота погубнија од наметања мишљења другима, то што себе убјеђују у ваљаност и оправданост одавно потрошених идеја, пренебрегавајући вјечну талмудску истину: „Да није слугу, не би било ни господара.”
Заборављају толико пута поновљену идеју умних људи, да нема веће побједе једног народа од благостања, културе слободног мишљења, мирења са другима бар онолико колико је мирење са собом. Несвјесно, рекло би се, помажу тактику тоталитарних режима „што горе то боље, када се зна да зло, само по себи, једино може бити горе”.
Зар би „Примјери чојства и јунаштва” били то што јесу да иза себе нису имали етичну личност Марка Миљанова?
Зар дјело Емила Золе данас не би имало само историјско-литерарну вриједност да није било става грађанске куражи, у одбрану капетана француске војске Алфреда Драјфуса?
Зар би, данас, један број одабраних знао за Димитрија Митриновића (помињу га Црњански и Андрић), да га не везују за отворено писмо Адолфу Хитлеру, упућено 1933. године, (када је већина европских интелектуалаца „садржајно ћутала”, управо као и ови данас!), упозоравајући га да је политика Њемачке „неприхватљива за људско схватање”, да не смије да се понаша као „зли натчовјек опсједнут неком суманутом визијом”, а не као човјек одређеног „логичког и етичког интегритета и чврстине.”

Зар, на другој страни Кнуту Хамсуну, нобеловцу, норвешком књижевнику, послије Ибзена најпознатијем у свијету, његова матична земља, послије Другог свјетског рата, с индигнацијом враћа књиге, због његове колаборације са фашизмом?
Шекспиров јунак Краљ Лир пита: „Ко сам ја”, а дворска луда му одговара: „Лирова сјенка”. Све изгледа поремећено у бруталној игри сјенки, без куражне улоге интелектуалаца у умртвљеном времену које се креће на самој граници лудила, које може овај слуђени народ гурнути у грађански рат.
Зар ови примјери не упућују на сазнање колико је крајње лицемјерно за сваког човјека, а нарочито за интелектуалца (као јавну личност!), да подржава политику која уништава основне вриједности друштва.
Потребан је, наиме, високи морални осјећај одговорности пред прецима колико и пред потомцима.
(Не)зависни интелектуалци, интелектуализам и грађанска кураж, није оно што се добија, већ оно што се ставом отпора стиче, одређујући тежину свакој нашој стопи, на овој земљи, свакој нашој мисли, сваком нашем гесту.
Стога, драги моји, осврните се!
Не заносите се! За нама остаје сјен наших поступака, која у етички оправданим случајевима траје, док у другим нестаје са нашим нестанком.
Много је битније, дакле, оно што смо изгубили својим непримјереним понашањем, то што нам никада нико не може вратити.
Грађанска храброст потврђује нашу одговорност пред временом које долази.
Све остало је пролазно.
Знам, све сте то знали, само да вас подсјетим да је све ово што се догађа и с једне и друге стране још једна обмана у (не)намјерно збрканом Лавиринту у коме и најсвјетлији умови не могу да пронађу Аријаднину нит?
(Аутор је књижевник)