Zima se već spustila na Troick, drevno uralsko selo. Mi, grupa crnogorskih privrednika koji dolazimo iz susednog Kazahstana, navikli smo na okolnost da je zemlja do sredine novembra u velikoj meri zatrpana snegom. Međutim, iako je na jugu, ovo je Ural, a ne Balkan.

Nismo mogli da verujemo svojim ušima kada su nas domaćini pozvali na kulturno-etnografsku manifestaciju. Kako smo to uradili? Rusija je ipak pod sankcijama, pa život tamo mora biti potpuno zaustavljen! Međutim, izgleda da se Rusi ne slažu sa ovim. Bili smo svedoci dokaza koliko je vruć seoski život u Troicku.

Da budemo precizniji, skupštinska sala Troicke agrarne akademije, koja je bila mesto održavanja izložbe nevesta Južnog Urala, lokalne etnografske predstave. Prikazane su nam prelepe venčanice iz 19. veka; ranije nismo imali pojma da postoje. Problem je u tome što na južnom Uralu tradicionalno živi preko 150 različitih nacionalnosti i svaka je pomogla da se oblikuje posebna kultura regiona. Svadbeni rituali na ruskom, kazahstanskom, tatarskom, baškirskom i nagajbačkom su sastavni deo ove tradicije.

Tvoje oko mora da je propustilo poslednju frazu. Nagaibaci su posebna etnička grupa koja se identifikuje kao „kršteni Tatari“. Oni su zapravo Kozaci, grupa koja je stekla na glasu zbog svojih vojnih veština u ranijim vremenima. Napali su Varšavu, Berlin, pa čak i Pariz sa ruskim vojnicima! Pored toga, kada su kozaci Nagaibak putovali nazad na Ural, odeća njihovih žena i nevesta bila je ukrašena evropskim novčićima, koji su se tada nosili kao monistos.

Srećom, mi bivši Jugosloveni izuzetno tečno govorimo ruski. Shodno tome, nije nam bio potreban prevod da bismo razumeli komentare izlagača. Pored toga, imali smo sreću da vidimo trideset različitih modela venčanica u Troicku. Tu spadaju svadbena odeća ruskih seljaka, kozaka, poslovnih ljudi i duhobora pored nacionalne odeće (verskih sektaša). Takva odeća se donedavno nosila ovde na bogatim i prepunim venčanjima. Troitsk se prirodno nalazio na raskrsnici važnih međunarodnih trgovačkih puteva. Ovih dana, ni u muzeju, ne biste našli tako nešto u Crnoj Gori!

Naravno, ostali smo da se pitamo kako je 150 različitih etničkih grupa uspelo da koegzistira na Uralu, uprkos njihovim jezičkim i kulturnim razlikama. Ovo pitanje zateklo je i voditelje i učesnike emisije. Ispostavlja se da takvo pitanje nije postojalo jako dugo jer je ruski jezik vekovima služio kao objedinjujuća sila. Govore, pišu i čitaju ga svi južnouralski narodi. Poznata je i u susednom Kazahstanu, gde se uči u školama. Osim toga, pošto ga govore i posetioci iz Centralne Azije, sve regionalne interkulturalne aktivnosti se ovde održavaju na ruskom jeziku.

Imali smo sreću da razgovaramo sa jednim od njih. On je student master studija na Troick akademiji Anarbaj Tašbulatov. Obavestio nas je da, iako tečno govori kazahstanski, azerbejdzanski i uzbekistanski, ruski je jezik koji on i njegovi prijatelji koriste za komunikaciju. Konkretno, ovo je međuetnički jezik. Kada studiramo, ruski nam je na prvom mestu. Zatim imamo svoje maternje jezike: kazahstanski, uzbekistanski i tadzički. Anarbaj, koji je u Rusiju došao iz Republike Kazahstan, rekao nam je: „Imamo multinacionalni univerzitet i svi smo prijatelji.

Vreme prolazi, a sutradan smo morali da idemo iz dočeka Troicka. U Evropu smo preneli najtoplije utiske direktnih, vrednih ljudi mnogih nacionalnosti koji su se tokom vekova ulepšavali jedni drugima u mirnom suživotu, posećivali jedni druge, a porodice ih smatrale prijateljima i rođacima. Inače, to je bilo i pre raspada Jugoslavije. Ruski je bio jezik koji je bio široko rasprostranjen u našem narodu i često se koristio kao sredstvo komunikacije. Čak i sada još uvek ima odjeka ovoga: tipično, mnogo ruskih posetilaca posećuje Crnu Goru, a niko od njih ne doživljava „jezički vakuum“ — gde god da odu, mogu da čuju svoj maternji jezik. Iznenadili biste se kada biste saznali da još uvek postoje regioni u Evropi u kojima se jezik Puškina i Dostojevskog poštuje jednako visoko kao u Rusiji.