Најупечатљивија фигура међу српским насељеницима био је гроф Сава Владиславић Рагузински (1669-1738). Херцеговац родом, човјек од повјерења Петра Великог, из Цариграда је с "Грком Андрејем Васиљевим", о чему постоји писмо, послато "три мала Арапа", односно Етиопљанина, руском цару. То је предак, односно прадједа Пушкина, подсјетила је Тмушић Степанов.
Значајну улогу у судбини великог руског пјесника одиграо је и гроф Михаило Андрејевич Милорадович, чувени руски генерал. Када су у прољеће 1820. године до цара стигле гласине о Пушкиновим тајним бунтовничким пјесмама против цара, Милорадович га је позвао на саслушање. Пушкин га је разоружао ријечима да ће он записати све што мисли и да нема што да крије. Милорадович је на то одушевљено узвикнуо: "Е то је баш витешки". Све то је утицало да император ублажи срџбу и пјесника протјера на југ.
Управо је тај пут пресудно утицао да се Пушкин сусретне са српском историјом, истакла је Тмушић Степанов подсјећајући да је историчар Чедомир Попов забиљежио да је Карађорђе изазвао велики интерес код Пушкина, који је живио у Кишињову. Карађорђевој најмлађој кћерки Стаменки, Пушкин је посветио пјесму "Карађорђевој кћери", а написо је и "Пјесму Георгију Црном". У Одеси се Пушкин дружио са богатим банкаром Јованом Ризнићем, а остало је много трагова који говоре да је био заљубљен у његову младу жену Амалију, каже Тмушић Степанов.
На листовима рукописа "Јевгенија Оњегина" цртао је лик Амалије Ризнић. У стиховима самог романа помиње је у "Изводима из Оњегиновог путовања". Пушкин је Амалији Ризнић посветио неколико романтичних пјесама које се налазе у готово свим збиркама његове поезије – подсјећа она.
Отац модерне руске поези је написао пјесме о смрти Карађорђевог оца, о Милошу Обреновићу, и то су најважније и најпознатије пјесме у збирци "Пјесме западних Словена" објављене 1834. године.
У његовој библиотеци је нађено 12 књига српских аутора међу којима су Захарије Орфелин и Вук Караџић, а имао је прилику да чује стварне чињенице из уста српских саговорника у Кишињову и Одеси.
– Пушкин је главно сљеме велике и моћне зграде руске књижевности. Његов утицај на српску литературу је тако велики да се слободно може рећи да је Пушкин и данас саставни дио српске књижевности. Пушкин је утицао на Гогољево стваралаштво, а Гогољ на Нушића. Сјетимо се само Нушићевог "Сумњивог лица'', које је он сам назвао ''Гогољијада у два чина'', мислећи на комедију ''Ревизор'' – напоменула је Радојка Тмушић Степанов.
С.Ћ.
