Године 1227. Џингискан jе умро. Његов наjстариjи син Угедеj jе био проглашен за наследника. Нови кан jе дао воjску свом синовцу Бату-кану и наредио му да крене у осваjање териториjа Половаца, Бугара и Русиjе.
У току зиме 1237. године, на обалама риjеке Вороњеж, на граници Рjазанске кнежевине, стигли су "безбожни Татари". Бату-кан jе послао код рjазанског кнеза Jуриjа Ингоревича (или Игоревича) своjе изасланике – "чаробну жену и два мушкарца са њом". Бату-кан jе тражио "данак у свему, и у људству, и у Кнежевини, и у коњици, у свему десетину".
Кнез Jуриj Ингоревич се обратио за помоћ Великом кнезу Jуриjу Всjеволодовичу у Владимиру на Кљазми. Али му он ниjе изашао у сусрет и ниjе пружио помоћ. Онда jе Jуриj Ингоревич почео да окупља рjазанске снаге – Давида Ингоревича Муромског, Гљеба Ингоревича Коломенског, Олега Ингоревича Красног, Всjеволода Пронског и остале феудалне кнежеве.
Убрзо су се окупили на високоj десноj обали риjеке Вороњежа рjазански кнежеви: Jуриj Ингоревич, Олег и Роман Ингоревич, муромски и пронски кнежеви. Преко риjеке су послали сина кнеза Jуриjа Фjодора Jурjевича.
Бату-кан jе примио дарове рjазанских кнежева, али jе затражио у Фjодора Jурjевича: "Даj ми твоjу лиjепу жену". Руски кнез се насмиjао на риjечи Бату-кана. Фjодора Jурjевича су убили. Његово тиjело jе понио са собом "jедан од кнежевих васпитача" по имену Апоница.
А у рjазанскоj земљи супруга Jевпраксиjа jе очекивала кнеза. Кад су обавиjестили књегињу о смрти њеног мужа, Jевпраксиjа се "бацила са високог храма са своjим сином Иваном право на земљу и погинула".
Кнез Jуриj Ингоревич, обраћаjући се браћи и бољарима, подигао jе руке према небу и узвикнуо: "О, моjа господо и браћо, нећемо то зло трпjети! Боље нам jе да погинемо, него срамно да живимо". Помоливши се и поклонивши иконама, кнез се пољубио са књегињом Агрипином Ростиславовном и, примивши благослов епископа, пошао jе у сусрет Бату-кану.
Почео jе стравичан боj. Борбе су вођене на jужним границама рjазанских териториjа у близини риjеке Вороњежа. Кнежеви су се трудили да не дозволе да се неприjатељ примакне њиховим градовима и општинама у селима, или да умру. Рjазанци су се тукли мушки – онако како то знаjу Руси, али су снаге биле сувише неравноправне. Бату-кан jе, напротив, био "много jачи и броjно већи". Jедан рjазански воjник се "борио против хиљаде неприjатељских воjника, а два са много више". А ово ни на коjи начин ниjе преувеличавање.
Jуриj Ингоревич jе видио како jе погинуо његов брат Давид и тада jе узвикнуо: "О, браћо моjа мила! Кнез Давид, наш брат, први jе од нас попио чашу, зар ми сада нећемо попити своjу чашу"!
Бату-кана jе задивила храброст Рjазанаца. "Ниjе могуће да се човjек супротставља божиjем гњеву", изговорио jе он.
Руси су се борили са неприjатељем на голом пољу са десет пута броjниjом воjском и скоро сви су изгинули на боjном пољу. Од свих кнежева у том покољу, само jе Олег Ингоревич Красни остао међу живима. Олег jе изгубио много крви од задобиjених рана.
Олега су довели у штаб код Бату-кана и велики осваjач jе, потресен храброшћу и Олеговом љепотом, пожелио да га "излиjечи од задобиjених рана и да га врати због његове љепоте". Али кнез jе сачувао своj понос и вjерност своjоj земљи до краjа свог живота. Али приjекор, коjи им jе упутио Бату-кан, разљутио је Татаре, вjероватно, и управо тада су потпуно схватили да се руски народ не може покорити и да ће их приjе или касниjе стићи освета за непочинства и злодjела.
Олег jе био у заробљеништву код Монгола до 1252. године и умро 1258. године.
Превео са руског и приредио:
ВОJИН ПЕРУНИЧИЋ
(Наставиће се)
