Краљ Александар је, попут Маринковића, сматрао да су кључни југословенски интереси првенствено на Балканском полуострву и само донекле у Средњој Европи, а да је Италија као велика сила имала интересне сфере у различитим регионима Европе, Азије и Африке. Вjеровао је да се може договорити са Бенитом Мусолинијем о сарадњи у два региона битна за Југославију, али није успијевао да наговори италијанског предсједника владе да се одрекне већ стечених позиција на Балкану. Током марта и априла 1932. године изгледало је да су двојица државника били на корак од постизања договора. Предлози су били врло слични, а за мјесто састанка одређен је Мирамар код Трста. Мусолини је на крају одбио да лично са краљем Александром утврди коначни текст споразума, јер је био увјерен да је Југославија пред распадом.
Поред регулисања односа са Италијом, за југословенске државнике је подједнако било важно и да прецизније дефинишу обавезе са Французима на основу споразума из 1927. године. Пошто нијесу били задовољни француским држањем, постепено су развијали политичке и економске односе са Великом Британијом и Њемачком, као двјема контратежама италијанским претензијама у источном Средоземљу и Подунављу. Нови југословенско-француски трговински уговор ступио је на снагу маја 1929, послије три године тешких преговора, уз обострана попуштања. Највећа добит за Краљевину СХС било је обезбјеђивање минималних царинских тарифа и добијање статуса највећег повлашћења. У погледу финансија, југословенска држава је морала да регулише два проблема: предратне српске дугове и узимање новог зајма, која су отворена још 1927. године. Ова два питања су била међусобно повезана, јер француска влада није била спремна да подржи захтјев југословенске владе да јој се изда нови стабилизациони зајам док не преузме обавезу исплате предратних дугова. Додатни проблем било је надметање француских и британских банкарских кругова у освајању тржишта југоисточне Европе. Управо по том питању југословенска страна је покушала да се ослободи француске доминације покретањем напоредних преговора са групом банкара из лондонског Ситија, са Ротшилдима на челу. Питања предратних дугова и стабилизационог зајма на крају су ријешена у корист француске стране, а на штету југословенских интереса.
Због тога је Војислав Маринковић желио да у политичком и војном погледу добије одређене уступке Аристида Бријана. Он је одбио француски предлог да у разговорима са Дином Грандијем поново покрене питање пројекта трипартитног југословенско-француско-италијанског пакта о ненападању, јер је знао да је тај план унапријед осуђен на неуспјех. Маринковић је, напоредо, желио да сазна до које је границе француска страна спремна да иде у пружању помоћи и подршке у случају југословенско-италијанског конфликта. Уједно је тежио да обезбиједи југословенску неутралност у случају француско-италијанског рата. Успјевши да добије од Аристида Бријана потврду тумачења уговора из 1927. о југословенској неутралности, имао је слободније руке за разговоре са Дином Грандијем. Због тога је јануара 1931. могао отворено да изложи своје виђење југословенско-италијанских односа. Међутим, дотадашње искуство са француским државницима остављало је врло негативан утисак на Војислава Маринковића. Он је сматрао да се Француска опходи према три државе чланице Мале антанте као према својим колонијама. Маринковић је подржавао Тардијеов план за економску обнову Подунавља из 1932. само као мању пријетњу од плана за њемачко-аустријску царинску унију из 1931. године. Међутим, био је противник оба пројекта јер су имала исти циљ – доминацију једне велике силе у региону.
Поред министра иностраних послова, у разговорима са француским државницима активно је учествовао и краљ Александар, који је тих година често одлазио у Париз ради консултација с љекарима и због лијечења. Њихове концепције о будућности југословенско-француских односа нијесу у потпуности биле усклађене. Обојица су били незадовољни начином на који су француски државници третирали Југославију. Ипак, Маринковић је био спремнији на сарадњу у важним питањима у Подунављу, док је краљ Александар више тежио прављењу равнотеже између француског и њемачког утицаја у региону.
ПРИРЕДИО:

МИЛАДИН ВЕЉКОВИЋ

(НАСТАВИЋЕ СЕ)