Милан Ракић / -МИЛАДИН ВЕЉКОВИЋ
20/06/2021 u 15:30 h
ДАН порталДАН портал
Preuzmite našu aplikaciju
Pratite nas na
Pridružite nam se na viber community
Pratite nas
i na telegram kanalu
Pratite nas
i na WhatsUp kanalu
StoryEditor

ИЗАЗОВИ СПОЉНЕ ПОЛИТИКЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ У ВРИЈЕМЕ ДИКТАТУРЕ КРАЉА АЛЕКСАНДРА 5: Тражење нових ослонаца спољне политике

Фељтон смо урадили према уводној студији др Срђана Мићића и др Наташе Милићевић из књиге "Коста Ст. Павловић, Дневник 1930–1932", коју су њих двоје приредили, а објавили Историјски архив Београда и Институт за новију историју Србије из Београда 2020. године

Ни нови министар иностраних послова Богољуб Јевтић није имао превише повјерења у француску спољну политику, која је све више показивала назнаке да тежи постизању споразума са Италијом. То је стварало потенцијално опасну ситуацију да Југославија остане без ослонца према непријатељски оријентисаном сусједу.
Југословенски државници тражили су нове ослонце у вођењу спољне политике. Кључни разлог било је незадовољство држањем Француске у периоду јачања анимозитета са Италијом од 1927, јер је Ке Д'Орсе трагао за ублажавањем југословенско-италијанских односа због француских интереса. Са финансијским круговима у лондонском Ситију директно су разговарали о могућности узимања новог зајма за стабилизацију економске ситуације. У погледу ангажовања британске дипломатије примијењене су двије стратегије. Краљ Александар је отворено разговарао са посланицима у Београду, посебно са Невилом Хендерсоном, са којим је успоставио пријатељске односе. Војислав Маринковић и, на основу његових инструкција, посланик у Риму Милан Ракић настојали су да добију индиректну подршку, прије свих Невила Хендерсона и амбасадора у Риму Роналда Грејема. Њих двојица нијесу тражили било какав ангажман Британаца у односима између континенталних држава, већ су их само извјештавали о току југословенско-италијанских преговора. Чекали су да у Форин офису сами одреде моменат када ће се активније умијешати у рјешавање отворених питања. Војислав Маринковић је септембра 1930. закључио да је за три и по године својих министарских мандата успио да "задобије, сачува и осигура" пријатељско држање Велике Британије према југословенској спољној политици. Пропали преговори о Ротшилдовом зајму и узимање француског зајма, новембра 1930, ојачали су франкофилију у југословенским руководећим круговима. Војислав Маринковић, ипак, није одустао од своје тактике. Наруку му је ишло држање Дина Грандија и Рафаела Гвариље. Закључио је да су у оквирима Форин офиса успјешно превазиђене негативне предрасуде према Србима и опозиција италофила, мађарофила и бугарофила. Маринковић је био свјестан да је у британској јавности још увијек постојала негативна слика о југословенској држави и желио је да настави рад у истом правцу. Због тога је 20. децембра издао додатне инструкције Милану Ракићу, у којима је детаљно изнио дотадашњу тактику коју је требало да наставе. Желио је да искористи британско увјерење у сопствену супериорност над осталим народима и њихову политику према континенталном дијелу Европе. Отворени разговори Маринковић–Гранди, 22. јануара 1931, омогућили су југословенском министру иностраних послова да докаже Британцима да је кључна препрека постизању споразума била италијанска неспремност да се одрекне стеченог права да војно реагује у Албанији. Маринковић је послије мајског састанка са Дином Грандијем дошао до закључка да би било потребно да се британска дипломатска служба активно ангажује као посредник у југословенско-италијанским преговорима. До сличног закључка дошао је и краљ Александар. Он је понудио Бениту Мусолинију, јануара 1932, да потпишу уговор који би гарантовала трећа страна – Велика Британија. Овај предлог је одбијен. Форин офис је, са своје стране, тек почетком 1933. одлучио да се активније умијеша у читаво питање и јасно стави до знања Италијанима да њихову политику и држање сматра најодговорнијим за лоше односе двију држава.
Краљ Александар, Војислав Маринковић и посланик у Берлину Живојин Балугџић радили су на успостављању пријатељских југословенско-њемачких односа током 1929. и 1930. године. Циљ је био да се створи контратежа италијанским претензијама у Подунављу, услед непредвидивости развоја француско-италијанских односа. Ипак, њих тројица нијесу имали идентичне погледе на будућност односа између Београда и Берлина. Краљ Александар је био спреман да прихвати аншлус Аустрије као средство јачања њемачко-италијанског антагонизма. Живојин Балугџић је упозоравао на Мусолинијево кокетирање са Њемцима у погледу политике ревизије мировних уговора и међународног поретка, иако није вјеровао да би италијанска страна била спремна да иде до краја. Војислав Маринковић је био убијеђен да није могуће успоставити искрено југословенско-њемачко пријатељство. Сматрао је да Југославија у кључним државним интересима има заједничке ставове са Француском, а да Њемачка жели освету, што је неминовно водило ка рату на "живот или смрт".
ПРИРЕДИО:

МИЛАДИН ВЕЉКОВИЋ
(НАСТАВИЋЕ СЕ)

Pratite nas na
Pridružite nam se na viber community
Pratite nas
i na telegram kanalu
Pratite nas
i na WhatsUp kanalu
23. novembar 2024 06:01