Иван Суботић / -ФОТО: МИЛАДИН ВЕЉКОВИЋ
20/06/2021 u 16:35 h
ДАН порталДАН портал
Preuzmite našu aplikaciju
Pratite nas na
Pridružite nam se na viber community
Pratite nas
i na telegram kanalu
Pratite nas
i na WhatsUp kanalu
StoryEditor

ИЗАЗОВИ СПОЉНЕ ПОЛИТИКЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ У ВРИЈЕМЕ ДИКТАТУРЕ КРАЉА АЛЕКСАНДРА 7: На удару ревизионистичке политике

Фељтон смо урадили према уводној студији др Срђана Мићића и др Наташе Милићевић, из књиге ‘‘Коста Ст. Павловић, Дневник 1930–1932‘‘, коју су њих двоје приредили, а објавили Историјски архив Београда и Институт за новију историју Србије из Београда, 2020. године

Поред економских проблема, 1931. поново је актуелизовано питање рестаурације Хабзбурга због пунољетства Ота, сина последњег владара династије Карла Хабзбуршког. Ово питање разматрано је у МИП-у већ 1930, да би се унапријед сагледале све могућности. Према мађарском тумачењу, послије неуспјелих покушаја Карла фон Хабзбурга да се врати на престо, 1920. и 1921, Мађарска је преузела обавезу само према великим силама да спријечи такве планове. Мала антанта је сматрала да је мађарска влада дужна да и према њој испуњава преузете обавезе, односно да може да реагује у случају њиховог непоштовања. В.д. шефа IV одсјека (за Међународно право) Правног одјељења МИП-а Иван Суботић није оспоравао да се са формалног становишта међународног права могло дати за право мађарској тези, али је вјеровао да би преовладала теза Мале антанте у случају да велике силе проуче и схвате суштину проблема. Војислав Маринковић је инсистирао да се потврди одлука донијета у Штрпском Плесу да ће три чланице Мале антанте ићи до краја у случају повратка неког од Хабзбурга на мађарски или аустријски престо. Проблем је настао јер је поменути састанак министара одржан у неформалној атмосфери, те нијесу вођене службене биљешке. Југословенска и румунска страна различито су тумачиле договор да се ''иде до краја''. Војислав Маринковић је сматрао да су се споразумјели да у случају крајње нужде прибјегну примјени војне силе. Румунски државници су тумачили договор да је крајња мјера била повлачење посланика три државе из Будимпеште. Пунољетство Ота фон Хабзбурга и Курцијус–Шоберов план поново су отварали питање шта је мање зло за Југославију: аншлус Аустрије или рестаурација. Ставови краља Александра и Војислава Маринковића су се у том погледу разликовали. Краљ је аншлус сматрао мањим злом, што је било у складу са њемачким интересима, док је Маринковић заступао супротну тезу, која се слагала са француским и чехословачким погледима.
Актуелни политички проблеми у региону, као и настојања великих сила да наметну сопствени утицај, имали су додатних реперкусија на јачање унутрашње организације Мале антанте током 1931. године. На војном плану праћена је иницијатива која је спроведена на политичком плану. У складу са Допунским споразумом о уговорима о пријатељству и савезу из Штрпског Плеса, маја 1931. организован је састанак начелника три генералштаба и дотадашње билатералне војне конвенције замијењене су једном трилатералном. Заједнички ратни планови, чије су израде почеле 1929. због евентуалног сукоба са Мађарском и/или Бугарском, од 1931. садржали су могућност сукоба са већим бројем држава, укуључујући и велике силе са којима су се граничиле. Опасност од доминације великих сила у Подунављу наставила се и 1932. године. Због тога је на ванредном децембарском састанку министара иностраних послова у Београду, који је сазван на иницијативу краља Александра, ријешено да се приступи даљој унутрашњој реорганизацији која је требало да претвори Малу антанту у јединствени међународни субјект. Циљ је био да се ојачају међународне позиције, како би се избјегла могућност да три државе буду третиране као колоније великих сила. Истовремено, успостављањем јединствене спољне политике три чланице, спријечено је даље самостално преговарање Румуније са Италијом или Бугарском. На тај начин су ојачане међународне позиције Југославије, која је била на удару ревизионистичке политике, тада актуелне у Европи.
Поред сарадње на трилатералном плану, у току 1930. и 1931, југословенски државни и војни врх настојао је да ојача везе са Чехословачком на билатералном плану. Чехословачки државници подржали су диктатуру краља Александра 1929, као средство за сређивање политичке ситуације, те унутрашње јачање савезника, чиме је јачана и Мала антанта. Међутим, Праг и дипломатско-конзуларни чиновници у Југославији постепено су мијењали поглед на нови режим. Послије доношења Устава, обнављања рада Народне скупштине и спроведених парламентарних избора, 1931, став чехословачке јавности се донекле побољшао, али је штампа била врло резервисана у коментарима и доношењу закључака. С друге стране, два генералштаба развијала су планове и везе у случају рата; а краљ Александар и Војислав Маринковић настојали су да договоре са Едвардом Бенешом потписивање билатералног споразума за превазилажење кључног недостатка Мале антанте – пружања војне помоћи у случају напада једне од сусједних великих сила.
Приредио:

МИЛАДИН ВЕЉКОВИЋ

(Наставиће се)

Pratite nas na
Pridružite nam se na viber community
Pratite nas
i na telegram kanalu
Pratite nas
i na WhatsUp kanalu
23. novembar 2024 09:53