Moja Ejmi je bila drugačija žena. Čarobna! I dalje zaljubljena u mene, u Srbiju, Kalenić pijacu i miris hleba s maslinama koji je svakog jutra, pre nego što ustanu naše kćerke, kupovala u jednoj pekari u Mileševskoj ulici. Poput antilope, lako je nosila moju razbarušenost kada je reč o poslu i navikama, kao i povremenu samoživost, naročito kada sam više pažnje poklanjao Iskri.
Nikada mi nije zamerila što sam više vremena provodio, više se smejao i duže razgovarao sa Iskrom! Nikada! Nikada mi nije zamerila ni što je o mojim divnim roditeljima više brinula i bila nežnija od mene! Ma, nikada mi ni reč nije rekla kada bih se zaključao tri dana i tri noći u potkrovlje i radio na projektu bez ideje da imam i decu i nju i stare roditelje!
Posvećena svakodnevnom životu, Ejmi nije stizala da uči za nostrifikaciju diplome, niti da čita knjige, gleda filmove, upoznaje ljude, obilazi pozorišta i uči srpski. Nije stizala ni da se doteruje, a nije bilo ni potrebe jer je u najobičnijim farmerkama i beloj muškoj potkošulji izgledala zanosno... na neki drugačiji način od Iskre.
Odbijala je da ima dadilje i kućne pomoćnice i ponašala kao da se zaljubila i udala za siromaha.
Često sam je pitao zbog čega to radi, a njen odgovor je bio prost. I to je bilo jedino što je znala da kaže na srpskom jeziku:
"Volim, bre. Meni lepo, tebe lepo."
Noću dok čeka da se opere poslednja tura veša, imala je tek toliko vremena da na Instagramu vidi kako žive i o čemu razmišljaju drugi ljudi. Predivna dok mi prepričava šta je sve saznala i naučila na Instagramu pokušavala je da me zabavi.
Voleo sam da je gledam kako korača po ulici, leprša po stanu, izvija se iznad mene u krevetu, igra s decom, trudi se da našoj starijoj kćerki bude dobra maćeha i od moje mame uči da pravi Vasinu tortu, punjene paprike i paprikaš.
Ali nisam imao strpljenja da je saslušam i da s njom dugo pričam. Kao da mi je njena mladost bila dosadna ili sam dosadan bio sam sebi, nesposoban da prihvatim tu površnost njene generacije, Tik-Tok citata i nesnosne muzike.
Šetnja po Knez Mihailovoj ili nedeljni doručak u La Pizzi za Ejmi su bili dovoljni razlozi za radost i zahvalan pogled pun ljubavi. Volela je da sam pored nje, makar i ćutljiv, da je poljubim čim uđem u kuću i da joj uveče, pošto uspava decu, naspem vino, umorna od dana sedi zavaljena u lejzi begu pored kamina.
Nije delila beogradske dane na tropske i snežne, već na radne i bezbrižne. Nebitno je bilo da li je napolju sunce ili kiša, to nije uticalo na njen odgovor kad je pitaju kako je.
Za razliku od nje, tvojoj majci je uvek nešto falilo.
Uvek su joj falili neka haljina drugačije boje, svetliji pramenovi, bar još pola sata s muzikom u kafani, ravniji stomak, bolje ozvučenje u diskoteci, udobnije štikle, jači mohito, šira sedišta u bioskopu, iskreniji osmeh i ljubav u galonima. Stalno je postojala neka pesma koju je ona baš poželela da čuje, a muzičari nisu znali da je odsviraju. Svaki put bi tražila baš neko posebno jelo koje taj restoran nema na meniju. Ipak, za njene neočekivane sumnje i iznenadne odluke uvek sam imao strpljenja!
Tako me je možda ona vaspitala. Jedinica je, pa ume da traži pažnju! Navikla je da joj se želje ispunjavaju, da se potrudiš i osećaš zadovoljno što je ona srećna jer si joj podario nešto što mnogo voli. Nebitno je da li su to pistaći sa čokoladom, poster nekog italijanskog fotografa ili torba poznatog dizajnera koja se tek početkom sezone pojavila u izlogu.
Znaš, ja nikada nisam odbio njen poziv ili je ostavio da čeka, čak i kada bi me zvala usred noći, kada bih vodio ljubav s Ejmi ili završavao važan projekat. Ma, i poslovne sastanke sam prekidao kada bi me ona pozvala! A vidiš, ona se zaljubljivala u one koje je ona morala da čeka.
NASTAVIĆE SE
www.vesnadedic.rs
