Комад "Екселенција" писца и драматурга Обрада Ненезића прије двије вечери премијерно је изведен на сцени Додест. Тако је неколико година након што је ставио тачку на ово своје драмско дјело публика имала прилику да види Ненезићеве јунаке, Софију и Тончија - јунаке нашег доба који "болују" од несувислих амбиција, жеља и хтијења. И на крају те нереалне амбиције једне "пунокрвне" (замало) амбасадорке у Шпанији, Софију, нашу јунакињу, одведу умјесто у Мадрид, у затвор због шверца диплома.
Јунаке ове комичне драме играју Жаклина Оштир и Jован Дабовић, а поред "јунака нашег доба" екипу која је допринијела настанку представе чине и Дарко Мусић (сценографиjа), Вера Шошкић (костими), Владан Пићурић (тон) и Дражен Милић (свјетло).
Ово је комад који ће сви схватити, који говори о стварима које препознајемо од малих ногу, из наше средине, и по вертикали и по хоризонтали - на сваком мјесту, у свакој средини, породици...
Или, како се подсјетила Жаклина Оштир ријечи које јој је упутила велика Мира Ступица 1994. године: "Дете моје, никад у животу нећеш имати проблем са великим људима, већ са мишевима, вашкицама и бубашвабама, које ће ти непрестано доказивати да су неко и нешто".
– Е, то је проблем у нашем друштву. Доказујемо једни другима да смо неко и нешто, а заправо само је потребно да сједнемо и сами са собом видимо шта су нам домети... Или да амбиције поткујемо образовањем. "Екселенције" су комад о томе и о таквим људима – каже она.
Превелике и нереалне амбиције које има Софија, лик који тумачи, с правом ће је одвести у затвор, каже глумица, а трагедија у овој комедији је у томе што она не разумије шта је снашло, већ наставља гдје је стала.
– То је несрећа наших простора – закључује Оштир.
Кад кренеш ка нечему, па ти неко теби близак наметне амбицију, која ти је страна, и циљ, теби несвојствен, срљаш главом без обзира, каже Јован Дабовић, који овим ријечима описује лик који игра, хармоникаша Тончија.
– Обрад, а то волим код његових дјела, указује и опомиње на ствари и дешавања, на поремећај у ДНК људи. Он је ту да нам каже да не заборавимо да смо то ми, да смо можда и ми сами такви, и да је вријеме да се тргнемо. Паметном довољно – сматра он.
"Екселенције" су духовита, али опомињућа прича о нама, а Ненезић истиче да није желио да овом представом прави неки нови жанр, него нешто што се осврће и коментарише ово наше вријеме.
С обзиром да се бави нашом стварношћу увијек опрезно бира жанр, па је тако било и кад је писао "Екселенције". Софијину и Тончијеву причу је смјестио у трагикомедију, истиче Ненезић. По угледу на славна комедиографска дјела, на Молијера, Гогогоља, Стерију, Нушића, Ненезић није измишљао нови жанр, већ је на неки начин већ исписаним ликовима додао црте нашег менталитета.
– Комедија никад није патила од оригиналности, али јесте од новог читања. Дакле, моји учитељи су Плаут, Молијер, Стерија, Гогољ... Као што је Стерија учио од Аристофана и Плаута. "Екселенције" су "Покондирена тиква" (Стерија Поповић), али на наш начин. Ови великани су моји узори, а ја то никад нисам крио, што се види у процесу настајања мене као писца – казао је аутор комада "Екселенције".
С.Ћ.