Зато се враћам на исповест о ручном сату. Нисам, дакле, ни као ђак ни као студент, имао свој часовник, иако је моја прва фотографија са сатом на левој руци. Било ми је једанаест година а Милован, исти брат од стрица који је са својом јединицом стигао у Сомбор, имао је фотографски апарат, извео ме пред прозорчић куће у којој сам рођен, на исто место где су потурили сандук моје мајке кад су с њом кренули у гробље, да бисмо на том месту, на јулском сунцу, имали са њом последњу фотографију пре затварања у вечну таму, пре стављања чамовог поклопца у који је ударало грумење земље и тупо одјекивало као глас смрти који је језив и који се не заборавља. Светов апарат није био добар и немамо снимак, последњи, пред мајчин одлазак од куће. Све што нам је остало има више година од тог растанка, изненадног на сваки начин.
А некад, на копнини, у 1955. години, имао сам нарочито одело са златним јелеком познатог ратника и рођака Трипка. И имао сам Милованов сат на левој руци, намештеној да се види како мерим време, иако сам то друкчије радио – према сенкама, по залатку, гледајући положај сунца. Тада минути за нас нису ни постојали, а сате смо рачунали отприлике и говорили: око струге, око подне, на заранке, у првомрачје, само што није смркло, дан је одмакао, сунце је добро одскочило, вакат је, цик зоре, расвит, поби тојагу па види... То је развијало посебно чуло за време, тако да сам и без сата могао да погодим које је доба дана.
Годинама су ми гимназијски и студентски оријентири били часовници на црквеним торњевима, јавним установама и нарочито на сајџиницама, јер су тамо тачно мерили сате и минуте, који су ми "били потребни" тек кад сам морао као професор да пазим на почетак школских часова, по распореду у две смене. Зато ми је Милован из лепе кутије извадио свој резервни часовник, позлаћен око сказаљки и на пређицама, дао ми га да не касним. Иначе, то је била његова успомена из Египта док је био крај Суеца, у трупама Уједињених нација, када је с мајором Могреном, џипом, наишао на мину у песку и имао ране по целом телу. Вест су пренеле агенције, читали смо о томе у новинама, у "Борби", на парној страни у левом углу, као сад да гледам, а он је оздравио и успешно наставио официрски посао у словеначким и хрватским местима, најдуже у Илирској Бистрици, у Јастребарском, у Петрињи, у Вараждину (где сам му био у гостима двадесетак дана и одлазио у загорске дворце) и на крају – у Слуњу (одакле је прекомандован).
Даровни сат сам носио дуго, и после Миловановог пресељења у Београд. Пролазиле су године и онда ми је Драго, мој брат, онај што је подизао нашу кућу на сваки начин, донео сребрнкасти "сеико" и Миловану вратио његов сат. Сад носим трећи сат који сам добио на поклон. Вреди записати да никад себи нисам купио сат, да сам их носио само три, да имам још један у столу што сам га на дар добио од Здравка, а да ми је пре неколико месеци откуцало седамдесет и пет година.
Знам једно: нећу себи да купим ручни сат – то не би било талично, вероватно, а и касно је да такве набавке започињем, сигурно! Радије бих зауставио или бар успорио време које је све краће и брже. Тако бива. Док смо млади, памтимо сваки детаљ, сваки минутић, па нам је дан дуг и пун. Кад нам се умноже године памтимо понешто, па нам је дан кратак и празан. Осим тога, природно је да се број животних сензација смањује и тежи нули.
ПИШЕ:
АКАДЕМИК МИРО ВУКСАНОВИЋ
(КРАЈ)
