Svi Srbi koji su promenili veru prestali su da budu Srbi, pripali su drugim narodima. Neki su od njih nastali, neki su uzeli srpski jezik i nazvali ga svojim imenom. Pogrešno je izjednačavanje vere i nacije. Vuk je pisao o Srbima "tri zakona", o troverskom narodu. Ali, zna se šta je bilo. Nametnuo se mađarski primer, s pohvalama, jer umeju da rade za sebe. Marija Sekelj se zvala gospođa koja je na mađarski prevela poglavlja moje prve knjige, napisane "krnjojelskim govorom". Našla je odgovarajući idiom u mađarskom i to su Mađari čitali i o tome pisali s oduševljenjem. Nisam se borio da imam više takvih primera i da mi knjige izlaze u drugim zemljama. Znam da čitaoci uživaju u svom a ne u tuđem jeziku. Suština jezika se ne može prevesti i nije lako biti svetski pisac. Toliko ih se pojavi, budu čitani i popularni pa nestanu. Kao da ih nije ni bilo. Iz srpskog jezika samo je Andrić dugo opstao na drugim jezicima, pre i posle Nobelove nagrade. Preveden je na pedesetak jezika, ali se na svima ne održava. Prevođenje je prenos slike i događaja u drugi jezik. To je neophodno, ali to nije namera mojih previše skromnih knjiga. One hoće da služe jeziku na kome su napisane, da nikoga ništa ne primoravaju, da su tu, da čuvaju što smo kroz vremena smislili, što ne zastareva, čemu ćemo se uvek vraćati. Moje knjige hoće da ovdašnji planinski predeo i ljude koji su njegovi uvedu u srpsku književnost. To je njihovo jedino sklonište, jer su ovde, sada, poslednji stanovnici. Sudbina im je hetitska. Svedočim da se ovde rađalo, živelo, radovalo, patilo, govorilo i umiralo, kao i bilo gde u svetu, ali samo ovde baš ovako. To je postalo književna istina. U takvoj istini je nada ovog pisca i njegovih spisa.

*****

Misli se skupljaju u mladosti – kao seme, a beleže se kasnije – kao plod. Misao, kao i sve, mora da nikne i da poraste. Kao biljka, kao čovek, kao svako biće, jer misao jeste živa tvar ako se po prirodnom redu razvila i ako je dovoljno porasla. To se događa danonoćno. Otuda dolaze danonoćnici kao zapisnici dokle je stigao onaj što ih sastavlja.

(Ovako se mudrinama muti potok dok se piše trupačke, a to je način igre u skokovima s oslanjanjem na oba puna tabana odjednom. Postoji devojačka pesmica o tome koja se više ne peva – nema ko onamo gde je nastala. Zato je bolje redom, jednostavno, pa će biti čitljivije i – nadam se – bez ponavljanja kao maločas, gde je nešto kao rečeno.)

Valja krenuti od naslova, s početka. Nećete reč danonoćnik čuti u razgovorima, pročitati u knjigama koje nisu moje i pronaći u rečnicima. Pre četrdesetak godina, kad sam svoje uzgredice prvi put objavio u Letopisu, napisao sam da je to iz Danonoćnika. Nisam, naravno, znao da li ću imati takvu knjigu, ni kada će to biti. To je bio predosećaj, nešto samo po sebi, neobjašnjeno, pa zato i za pisca dragoceno. Znao sam, razume se, da imamo reč danonoćno i da se tako kaže za nešto trajno, dosledno, neprekidano, uporno, što ide sa svetla u mrak i otuda se na svetlost vraća. Znao sam da imamo daniti i danik, što lepo saopštava da je neko na istom mestu ceo dan, gde su lepo imenovani radnja i mesto, što ne koristimo često, kao što ne dodirujemo čitave rojeve rečitih reči, znao sam, dabome, da imamo glagol noćiti i imenicu noćnik, sa više značenja, u književnosti osunčanih.

Potom se, otuda, logičnim putem pojavila imenica danonoćnik. Ona, iako malo neobična u ponavljanju istog sloga, uspešno smenjuje ustaljeni naziv za dnevnik i kaže da takvi zapisi nastaju i danju i noću. Nije dobro ako se to čini dan-noć, bez prekida, kako brzopisci rade i odmah tekst daju da se objavi.

PIŠE:

AKADEMIK MIRO VUKSANOVIĆ

(NASTAVIĆE SE)