Сваки мој писмени задатак из математике Аџић је оцијенио петицом, а кад је у чуду видио да Медо Лабудовић на табли задатак рјешава као да се игра, загледао се у мене, посумњао што сам дошао у прву клупу, начуо да Меду кроз прсте на уснама шапућем, дохватио шестар с дебелом иглом на врху, подигао га, викнуо да ће ме послати у Крњу Јелу, кренуо за мном низ ходник, али сам већ био иза закључаних врата у професорском тоалету.
У завршна два гимназијска разреда математику ми је предавао Марко Васиљевић, умјерено говорљив и огојан, црнпураст, проћелав, са сређеним брковима, прецизан на предавањима и оцјењивањима, дарежљив као разредни старјешина. Имао је два мала сина, његована, и младу жену, а видио сам их у стану код Градског парка, кад ме дозвао да ме подучи и покаже наклоност. Тада сам рјешавао задатке из "Математичко-физичког листа", загребачког, био активан у математичкој секцији, гдје смо уживали у разним занимљивостима, ишао на такмичења, побјеђивао и писао да је математика "фискултура мозга". Марко Васиљевић нас је водио на југословенску екскурзију када смо посјетили Дубровник, Шибеник, Задар, Сплит, Ријеку, Постојну, Љубљану, Загреб, Београд, Сарајево, а одатле "ћиром" на дуги, досадни поповопољски и гарави пут до Никшића. Већ сам у некој прилици испричао како је, чини ми се код Петровића, малог насеља у којем је рођен Мирко Ковач, између Билеће и Никшића, на једној станици Васиљевић изашао, попео се пречицом, посјетио родитеље у њиховој кући и сачекао нас на једној од станица изнад великих окука.
Он ми је одредио тему о комплексним бројевима, дао ми упутства и литературу. Бранио сам свој рад пред свим професорима који су ми предавали, на почетку с тремом, послије тога убједљиво, а када је директор Бранко Радојичић (тек замијенио вишемандатног и осорног Луку Никчевића) у име "професорске групе грађана" питао да ли ћу да студирам математику или нешто сродно, да ли ћу да ми обезбиједе стипендију, ја сам незрео и затечен рекао да ћу да студирам књижевност. Хтео сам да им предочим одличну оцјену из другог дијела матурског испита. Преварио сам и себе и њих, уписао Електротехнички факултет у Београду, наишао на зидове од којих се један звао Мика Ранојевић, збуњен предметима што их раније нијесам сретао (машински елементи, нацртна геометрија, основи електротехнике и редом), мучио се, ишао на цјелодневна предавања и вјежбе, сву зиму у кратком и танком хаљетку, на теразијском и безистанском вјетру, на цичи тргом твораца научног социјализма, па испред Скупштине, уз Булевар, увијек пјешке од Зеленог венца до Вука, до близу Вука.
Побјегао сам овамо, одморио се, добро поднио први неуспјех, зближио се с крњојелском учитељицом, која ми је кад сам био у 21. години родила кћер, сада је у Америци с породицом, па све послије вјенчања неопрезно оставио и продужио да студирам књижевност на београдском Филолошком факултету, срећан што сам коначно пронашао себе, касно али и природно. Било би сасвим ризично ако кренем да приповиједам о студирању и студентским данима детаљно. Изгубило би се и прешло у општу причу и досаду. О таквим данима, као и војничким, углавном се говори на калуп, по моделу, дакле, који не привлачи пажњу.
***
Рекао сам што је требало о свом учешћу у чувеној "1968": како смо нас троје, Пућко, плава дјевојка чије име нисам упамтио и ја, ујутру, били затворени у факултетској згради, али да смо успјели да испишемо понеку паролу и истакнемо их као "глас изнутра" на тераси према Студентском тргу, како смо се послије окупљали и освитали, слушали говоре, помагали и били помагани, како нас је подржао декан Вученов, како сам и данас у мандату посљедњег акционог одбора што је биран пред Титово обраћање јавности. Тамо је, дакле, лична исповијест коју је сувишно преносити. Нема у њој ништа необично. Требало је тог јутра да пишемо први дио дипломског испита.
ПИШЕ:
АКАДЕМИК МИРО ВУКСАНОВИЋ
(НАСТАВИЋЕ СЕ)
