"Први пут је у једној историографској монографији обрађено питање гробних комплекса руских и совјетских војника и цивила на простору читаве Југославије у континуитету од једног вијека. Рад др Живановић ће представљати неизоставан наслов за све који ће се у будућности бавити сложеним питањем српско-руских и југословенско-совјетских односа". Овим ријечима је др Олга Манојловић Пинтар, један од три њена рецензента, оцијенила и читаоцима препоручила књигу др Милане Живановић "И крст и петокрака: руски гробни комплекси у Југославији у 20. вијеку". Књигу ове младе и већ врло запажене српске историчарке, која је њена проширена докторска дисертација, објавио је прошле године Институт за новију историју Србије из Београда, на коме је она запослена. Уз њено одборење и сагласност издавача у наредних неколико бројева из ове обимне монографије (567 страница) пренијећемо неке од мноштва детаља који говоре о ратним страдањима руских и совјетских војника у Србији, и касније Југославији.
Др Милана Живановић рођена је 1991. године у Београду. Дипломирала је; мастерирала и докторирала на Катедри за општу савремену историју Филозофског факултета Универзитета у Београду. Докторску дисертацију под називом "Руски гробни комплекси у Србији у 20. вијеку" одбранила је 2019. године. Као научни сарадник, већ смо рекли, запослена је на Институту за новију историју Србије. Ауторка је око 20 радова на руском и српском језику у домаћим и страним часописима, а поред ове, написала је и монографију, објављену у Москви 2016. на српском и руском језику под насловом "Брижљиво чувајући трагове: руски емигранти у Великој Кикинди и монахиње манастира Хопово". Бави се руско-српским/совјетско-југословенским односима у 20. вијеку.
Покушај сагледавања односа између двије државе током периода од једног вијека изузетно је комплексан задатак. Његова сложеност је још већа уколико су предмет истраживања руско-српски, односно совјетско-југословенски односи у 20. вијеку, који су били испуњени низом дисконтинуитета, промјена и паралелних токова. Вијек који је обиљежен ратним савезништвима, прекидом дипломатских односа, конфликтима, стагнацијама у односима, али и спољнополитичком, војном, економском и културном сарадњом између двије земље и друштва, оставља могућности за интерпретацију и покушаје њиховог разумијевања са различитих аспеката. Један од метода њиховог сагледавања могу представљати руски гробни комплекси.
Синтагма "руски гробни комплекси" изабрана је као један од адекватнијих начина описа низа гробних цјелина и гробних мјеста, односно мјеста почивања (или погибије) Руса у Југославији. Овим збирним појмом означена су гробља, парцеле, гробнице, костурнице, надгробници и споменици руских војника, бранилаца Београда, бораца са Солунског фронта и аустроугарских заробљеника из Првог свјетског рата, затим руских емиграната, ратника Црвене армије погинулих током Другог свјетског рата и совјетских ратних ветерана страдалих у послијератном периоду. Епитет "руски" одабран је као одређење припадности руској нацији, која је и у случају војника Црвене армије представљала доминантну етничку групу (етнички Руси су сачињавали 66 одсто снага совјетске војске, с тим да би овај проценат могли повећати на 75 одсто (3/4), с обзиром на то да је руско становништво источне Украјине и Бјелорусије у статистичким извјештајима убрајано у Украјинце, односно Бјелорусе). Руски гробни комплекси представљали су материјална свједочанства учешћа Руса у војним операцијама у два свјетска конфликта, присуства, улоге и утицаја руске империје (или чувара и настављача њених традиција – руске емиграције), односно Совјетског Савеза на територији Југославије (Краљевине и социјалистичке Југославије). Њихов настанак је углавном био последица ратних окршаја вођених 1914–1918. и 1941–1945, али и живота у туђини, избјеглиштву, авионских несрећа. Они су, уједно, одсликавали и испреплетаност веза и низ промјена, дисконтинуалних и паралелних токова у совјетско-југословенским и руско-српским односима у 20. вијеку. Кроз приказивање њиховог настанка, одржавања, нестанка и рушења, изучавана је званична култура сјећања Краљевине Србије, Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца/Краљевине Југославије, Демократске Федеративне Југославије (ДФЈ), Федеративне Народне Републике Југославије (ФНРЈ) и Социјалистичке Федеративне Републике Југославије (СФРЈ), односно њене промјене као пратилаца истих на политичком, идеолошком и спољнополитичком плану.
ПРИРЕДИО:

МИЛАДИН ВЕЉКОВИЋ

(НАСТАВИЋЕ СЕ)