Борбе које су трајале до краја јануара, након периода стабилизације, окончане су пробојем Сремског фронта 12. априла 1945. године. Нешто раније, 30. марта, након завршетка борби за Нађкањижу, јединице 57. армије, које су биле у саставу Трећег украјинског фронта, прешле су југословенско-мађарску границу и стигле у Прекомурје (изгубивши у борбама за њено ослобођење 600 бораца). Почетком априла, заједно са словеначким партизанима 4. оперативне зоне, ослободиле су Мурску Соботу, а дан касније су совјетске и југословенске јединице избиле на Муру. Након што је даље наступање 57. армије било заустављено на линији Ормож–Љутомер–Мура, Врховна команда је 13. априла издала наређење јединицама Трећег украјинског фронта да на тим положајима пређу у одбрану, односно да у случају повлачења њемачких снага наставе борбена дејства.
Осврћући се на улогу јединица Црвене армије у војним операцијама у земљи, неизоставно је поменути и учешће ратних заробљеника (као и грађана СССР-а) у борбама које је НОВЈ водио против окупационих снага. Радило се о такозваним "руским" четама и батаљонима који су били присутни на територији цијеле Југославије. Према процјенама совјетске историографије, укупан број тих војних јединица које су се бориле у саставу НОВЈ-а износио је 29 (с тим да је остављена могућност да је тај број био и већи). [...] Према, пак, новијим истраживањима, само у Београдској операцији (од 28. септембра до 20. октобра 1944), било је ангажовано 300.000 војника совјетске армије, док је бројност припадника НОВЈ-а након продора, а прије ослобођења Београда, у цијелој Србији, по најоптимистичнијим процјенама, износила око 40.000. Од тога је више од 11.000 црвеноармејаца (укључујући и оне пале у заробљеништво) погинуло и преминуло током Другог свјетског рата на територији цијеле Југославије, док се процјењује да су совјетски губици само у борбама за ослобођење главног града износили око 1.000 (у списку, који је очигледно саставила совјетска страна, иако непотпуном, налазе се 1.162 имена погинулих на територији града Београда). Наведене бројке указивале су на тежину војних операција и улогу Црвене армије у њима. Уједно, биле су показатељи и бројности гробних комплекса њених војника, прије свега на територији Србије.
Успостављањем нове, комунистичке власти, легализоване и уз спољнополитичку подршку Совјетског савеза, који је путем поменуте молбе о доласку Црвене армије на територију Југославије фактички признао тај режим, наступиле су револуционарне промјене које су захватиле разне аспекте југословенског друштва. Сама промјена идеолошког карактера власти изискивала је истицање дисконтинуитета са претходним политичким системом и она се огледала у уклањању, измјени, замјени или преозначавању спољних, декоративних обиљежја и симбола дотадашње власти. Ова активност којом је мијењана култура сјећања представљала је саставни дио смјене режима, односно династија, и њени коријени у 20. вијеку у Србији се могу пратити од Мајског преврата 1903. године. Након Другог свјетског рата, промјене овог карактера су остварене на женским фигурама и скулптурама попут персонификације Југославије, дјелу вајара Ђорђа Јовановића, постављеном на куполу здања предратног Министарства финансија, којој је круна у руци замијењена буктињом (као и на фигури на Споменику палим Шумадинцима Антуна Аугустинчића). Узимањем круне из руку ових фигура и на симболичкој равни је представљена промjена државног уређења. И детронизација династије Карађорђевић је у материјалној, архитектонској форми показана деконструкцијом њихових споменика. Тако је послије ослобођења града уклоњен споменик краљу Александру у Крагујевцу, а онај у Лесковцу је срушен експлозивом. Тиме је у јавном простору настала, у визуелном смислу, празнина коју су могли да испуне и коју су испунили носиоци комунистичке власти новим идеолошким садржајем. Тако је на мјесто поменутог споменика у Крагујевцу постављена скулптура металског радника. Оваквим чиновима је започето упросторавање социјалистичких идеја и мисли, односно њене идеологије. У овој борби сјећања парадигматичан је био примјер деконструкције споменика бану Јосипу Јелачићу на загребачком тргу 1947. године. Образложење за уклањање меморијала нађено је у чињеници да се радило о "цесарском генералу барону Јелачићу, симболу срамоте прошлих владајућих клика. [...]".
ПРИРЕДИО:
МИЛАДИН ВЕЉКОВИЋ
(НАСТАВИЋЕ СЕ)