Манастир Савина / -миладин вељковић
22/06/2021 u 16:15 h
ДАН порталДАН портал
Preuzmite našu aplikaciju
Pratite nas na
Pridružite nam se na viber community
Pratite nas
i na telegram kanalu
StoryEditor

И крст и петокрака: Руски гробни комплески у Југославији у 20. вијеку 3: Сахрана руских официра око Манастира Савине

Фељтон смо приредили према књизи др Милане Живановић ‘‘И крст и петокрака: руски гробни комплекси у Југославији у 20. вијеку‘‘, коју је објавио Институт за новију историју Србије из Београда, 2020. године

Први јавни национални споменици у Србији подигнути су средином, односно у другој половини 19. вијека. Посвећене националним херојима или значајним историјским догађајима, овакве меморијалне форме су имале отворено значење и углавном су се у потпуности уклапале у симболичну топографију града. Веза између локације и споменика била је узајамна – меморијал је означавао мјесто на којем је постављен, док је сама локација утицала на његову јавну перцепцију и представу.
У Србији је на пољу културе сјећања прекретницу представљао Први српски устанак. Уобличавањем националне идеологије почетком 19. вијека јавља се нови тип мученика – оног који је положио свој живот за слободу отаџбине. И оваква нова схватања су захтијевала и нове форме одавања поште погинулим. Традиционални хришћански годишњи помени нијесу могли у потпуности да одговоре новим потребама. Стога је започето са градњом новог типа меморијала и практиковањем ритуала – комеморације (одржавање вјерских помена је повезивано са годишњицама важних догађаја). Развој националног култа погинулих војника, који се у европској пракси може пратити од периода Француске револуције и који је досегао кулминацију крајем 19. и у првим деценијама 20. вијека, задобио је форму подизања великог броја споменика који су кроз симболе борбе, жртве и смрти величали нацију.
Период Српске револуције био је значајан и са још једног становишта. Наиме, идеја о градњи меморијалних војничких гробаља као специфичне врсте националног простора за српску средину постаје прихватљива и одговарајућа у периоду Првог српског устанка односно истовремено са промјеном односа према смрти оних који су пали за слободу. Тиме су гробови палих хероја постали мјеста сјећања и задобили карактер репрезената националног идентитета. Градња оваквог типа меморијалних комплекса у 19. и 20. вијеку постаје веома честа у Србији.
Настанак првих руских гробних комплекса у 19. вијеку везује се за три важна историјска догађаја – учешће руских јединица у борбама које су српски устаници водили против турске власти током Првог српског устанка (1804–1813), руску управу над Боком у периоду од фебруара 1806. до августа 1807. године, али и учешће царских ратника и добровољаца (њих неколико хиљада) у Првом српско-турском рату (1876–1877). Долазак руске флоте у Боку везује се за одбијање Бокељана да прихвате француску управу над том територијом на основу мира у Пожуну 1805, и упућивање позива руском адмиралу Дмитрију Николајевичу Сењавину (чија је флота боравила на Крфу) за упловљавање у залив. Током борби око Херцег Новог и Боке вођених против француских јединица у септембру 1806. руске снаге су изгубиле око 800 својих бораца, док су њени губици у борбама за заузимање Корчуле децембра 1806. износили 24 погинула и 75 рањених. Руски официри погинули у борбама код Херцег Новог су потом били сахрањени око Манастира Савине. Гробна, пак, мјеста, хумке, односно гробови из Првог српског устанка и Првог српско-турског рата расути, (не)обиљежени и негруписани налазили су се углавном на територији источне Србије (заправо до и око тока Јужне Мораве).
Са меморијализацијом погинулих у извјесном броју случајева започело се убрзо по завршетку борби, док су други комеморисани почетком 20. вијека односно у међуратном периоду. Међу онима на чију се меморијализацију није дуго чекало спадао је споменик подигнут у славу руских бораца погинулих у Првом српско-турском рату – обиљежје на брду Рујевици, недалеко од Алексинца. Овај меморијал у форми четвоространог обелиска подигнут је 1880. на иницијативу самог генерала Михаила Григорјевича Черњајева, главнокомандујућег српске војске на Моравском фронту током Првог српско-турског рата. Био је посвећен ''изгинулим руским добровољцима који 1876. г. дођоше у помоћ Србима за вријеме неједнаке борбе њихове с Турском царевином''. У спомен на погинуле српске и руске војнике осам година касније је на Шуматовцу освећена Црква Св. Тројице. Ипак, међу спомен-обиљежјима истицао се онај у Горњем Адровцу, у близини Алексинца, којем је придат посебан значај. Меморијал у Горњем Адровцу био је посвећен пензионисаном пуковнику царске армије, добровољцу, Николају Николајевичу Рајевском, који је погинуо 20. августа 1876. у борбама вођеним у овој вароши, на узвишици Голо брдо.
Приредио:

МИЛАДИН ВЕЉКОВИЋ

(Наставиће се)

Pratite nas na
Pridružite nam se na viber community
Pratite nas
i na telegram kanalu
25. april 2024 22:36