Битка која се одиграла код Алексинца сматра се једном од најкрвавијих у Првом српско-турском рату (1876–1877), а погибија пуковника Николаја Николајевича Рајевског док је извршавао наређење генерала М. Г. Черњајева представљала је један од значајнијих примјера употребе смрти руског војника у 19. вијеку. Наиме, већ у првим реакцијама, попут оне забиљежене у писму српског кнеза Милана Обреновића упућеном брату покојника, његова погибија ''против непријатеља словенског имена и вјере православне'' описана је као ''херојска''.
Тијело овог добровољца, након што га је српски подофицир изнио са бојног поља, било је привремено сахрањено у Манастиру Свети Роман. Неколико дана касније оно је ексхумирано, балсамовано и положено у ковчег, који је уз војне почасти упућен у престоницу. У Саборној цркви митрополит Михаило му је служио помен. Њему је присуствовао и сам српски владар, који се опростио са покојником, док је на улици изношење ковчега чекало мноштво грађана. Митрополит и сам руски ђак, питомац Кијевске духовне академије, за вријеме помена исказао је захвалност ''добродушној и херојској браћи нашој'', а посебно Николају Николајевичу који је ''пао на бојном пољу за свето дјело хуманости, праведности и братства.'' Ковчег је, потом, изнијет из цркве, уз пратњу цјелокупног београдског гарнизона, генералитета, свештенства и масе народа. Све до луке, носили су га на рукама официри. По доласку у Русију сахрањен је у Јеразмовки, на породичном имању. Мјесто његове погибије, међутим, упркос очувању сјећања на дјело покојника, више од деценије није било обиљежено (чак није била ни извјесна прецизна локација). Тек је 1887. године залагањем краљице Наталије Обреновић и на иницијативу породице погинулог, постављен камени крст и натпис: ''Руски пуковник Никола Рајевски у борби с Турцима погибе на овом мјесту 20. августа 1876. г.''
Ово спомен-обиљежје, међутим, неће бити једино подигнуто у славу Рајевског. На замисао овјековјечења мјеста погибије руског добровољца изградњом спомен-храма дошла је његова мајка Ана Михајловна. Али, у реализацију ове идеје кренула је удовица њеног другог сина и то тек 1901. године. Неколико мјесеци касније, пројекат будуће богомоље израдио је умјетник Николај Александрович Бруни.
Изградња цркве завршена је у љето 1903. године. У званичним позивницама штампаним поводом свечаног освећења храма, епископ нишки Никанор је истакао да је храм ''трајни споменик пожртвовања погинулог брата Руса и очити примјер љубави његове фамилије према Србима. Истим поводом издата је и споменица. У њој је писало: ''Поред осталих див јунака, који својом крвљу попрскаше свако парче земље од Адровца до Ниша, 21. августа 1876. г. погибе и јуначки наш брат Рус Николај Николајевич Рајевски.'' ''Његов спомен носимо у срцима нашим, носићемо га на Косово, гди ће уз помоћ овакве браће, као што је био Рајевски, синути Србији ново доба.'' Црква је освећена почетком септембра 1903. у присуству краљевог ађутанта, министра просвјете, припадника штаба Нишке дивизије. Обред је служио епископ Никанор. До 1915. сваке године у августу мјесецу у цркви је служен помен изгинулим руским добровољцима и српским војницима.
Са идејама комеморације и меморијализације погинулих војника из Првог српског-турског рата, није се, међутим, завршило у предратном периоду. Извјесне иницијативе су предузимане и током међуратног.
Улоге и учешћа руских бораца у Првом српско-турском рату присјећали су се током обиљежавања педесетогодишњице од његовог почетка, јула 1926. године. Том приликом је на Делиградском шанцу одржан помен борцима палим у рату за ослобођење и независност. По завршетку обреда, епископ нишки Доситеј је подсјетио окупљене на ријечи које су руски добровољци изговорили: ''Знај, Србине да је слобода твоја и слобода наша'', односно император: ''Ко је непријатељ Срба, непријатељ је Руса и руско оружје неће бити мирно, све док Срби не буду ослобођени'', градећи и даље развијајући култ Руса и руских војника. Такође, 1931. управа манастира Св. Роман је одлучила да у капелу (која је требало да се изгради) пренесе ''заборављене и запуштене гробове руских војника'', гробове ратника погинулих на подручју Ђуниса током Првог српско-турског рата, ''који су из далеке и велике Русије похитали у помоћ својој браћи Србима'', али и неколицине оних који су се налазили у близини саме богомоље.
Приредио:
МИЛАДИН ВЕЉКОВИЋ
(Наставиће се)