Спомен-црква Св. Архангела Михаила израђена је по пројекту познатог архитекте Момира Коруновића. Пресудну улогу у подизању овог храма имала је Милка Вуловић, предсједница Друштва кнегиња Љубица, премда је почетак реализације овог меморијалног пројекта био испуњен потешкоћама, с обзиром на то да су сељаци из локалне општине одбијали да се на њиховом земљишту изгради ова богомоља. Проблеми су окончани интервенцијом епископа Доситеја и одлуком да се он зида на Карађорђевом шанцу. Темељи су освећени септембра 1930, а свечано откривање је приређено маја 1935. године (првобитни датум био је помјерен због погибије краља Александра, који је дао знатну новчану помоћ за његову градњу).
Осим комеморисања значајних побједа и борби вођених у претходном стољећу, почетак 20. вијека обиљежен је и историјским догађајима, које су власти Краљевине Србије, а потом и Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца употребљавале у политичке сврхе. То је најприје била погибија Григорија Стјепановича Шчербине 1903. године.
Име Григорија Стјепановича било је повезано са отварањем руског конзулата у Митровици 1902. године. Овог стручњака за балканска питања и дотадашњег посланика на двору на Цетињу, а потом и вицеконзула у Скадру, власти у Петрограду су поставиле за првог дипломатског представника те земље у Митровици. Активан у заштити српског становништва у Скадру и спречавању покушаја агената из Аустроугарске да спроведу унијаћење српског и грчког живља у римокатоличким областима сјеверне Албаније, Григориј Стјепанович је стигао почетком 1903. на новоименовани положај уз ријечи да ће наставити са пређашњим активностима.
Сам тренутак његовог доласка био је значајан. То је био период изражавања отпора арбанашког становништва турским реформама, додатно појачан доласком руског представника, који је резултирао организовањем побуне и напада на Вучитрн и Митровицу. На вијест о скорашњем новом нападу на Митровицу, 31. марта 1903. године, Шчербина је у пратњи више официра, војника и полицијских чиновника обишао јужни дио града. У повратку на њега је пуцао Арбанас Ибрахим Халит. Рањени конзул је превезен у конзулат, а неколико дана касније, 10. априла, преминуо је. Тијело дипломате је, потом, према његовој жељи, било пренијето у родни Чернигов.
Воз са тијелом покојника дуж цијеле пруге од Митровице до Скопља пратили су српски житељи, који су почели спонтано да се окупљају. У Вучитрну, Приштини и Урошевцу улазили су чак и у сам вагон и држали му помен. Овакав начин одавања поште преминулом је, међутим, довео до тога да је турски командант у Урошевцу забранио бројном српском живљу улазак у вагон, окарактерисавши га као политички инструираног. У самом Скопљу тијело конзула су дочекала 24 свештеника. Посмртне остатке до Русије испратио је јеромонах Арсеније као заступник игумана манастира Високи Дечани. Дана 26. априла Григориј Стјепанович Шчербина сахрањен је у Чернигову.
Убрзо по објави смрти конзула, у Митровици, у присуству великог броја житеља (ни ''пети дио није могао стати у цркви но је сва порта била пуна''), митрополит Нићифор одржао је помен преминулом. Парастоси су потом служени и у Саборној цркви у Београду, Ћуприји (за вријеме којег су све радње биле затворене), али и у Хабзбуршкој монархији, у Сремској Митровици, у организацији тамошњих Срба.
Ускоро је и мјесто његовог рањавања било обиљежено, али по мишљењу једног пролазника на неодговарајући начин – ''уздиже се хумка гвозденом оградом заграђена. Недостојан споменик Срба овом истинском пријатељу српског народа.'' Међутим, идеја за достојнијом формом одржавања сјећања на покојника појавила се већ мјесец дана по погибији конзула.
Маја мјесеца 1903. формиран је Главни одбор за подизање споменика Григорију Стјепановичу у Митровици. На скупу грађана Београда, чланова ширег одбора за градњу споменика, изабран је Главни одбор који је руководио свим пословима у вези са подизањем обиљежја.
Приредио:
МИЛАДИН ВЕЉКОВИЋ
(Наставиће се)
