Шчербин је у својој посљедњој вољи, објављеној управо двије и по деценије касније (коју је забиљежио потоњи руски конзул Виктор Машков), завјештао да ''се чувају Срби на Косову''. Уосталом, и сам Шчербина је својим ријечима: ''Ја сам прва жртва у новој српској историји за ослобођење старе Србије'', на неки начин дефинисао и одредио своју улогу у том периоду. Описиван је и као ''словенски мученик'' и ''неумрли'', епитетима којима је описивана и личност императора Николаја II послије 1918. године. Давањем оваквих карактеристика вршена је хероизација руског дипломате, коју је истовремено пратила и демонизација личности у јавности истакнутих као криваца за његову смрт. Убице Шчербине су стога биле поимане као непријатељи српског народа и зликовци.
Исте карактеристике којима су описани кривци за смрт Григорија Стјепановича, биле су дате и онима оптуженим за погибију другог руског конзула. Само неколико мјесеци послије погибије Шчербине, у августу мјесецу исте године, страдао је руски конзул у Битољу Александар Аркадијевич Ростковски. Као активан у дипломатској служби, представљао је царевину у Бугарској, Јањини, Бејруту, Бриндизију, Битољу и Скопљу. Најприје је био вицеконзул у Битољу, па затим и по претварању вицеконзулата у конзулат 1901. конзул царевине у том граду.
Неколико дана по почетку Илинденског устанка у Македонији, августа 1903, Ростковски је из манастира Буково, који се налазио недалеко од Битоља, кренуо у ту варош. На уласку у град, жандарм га није сходно званичном протоколу поздравио, па га је конзул сишавши с кола упитао за име. Тада је жандарм запуцао. Први испаљени метак га није погодио, али је другим био смртно рањен.
Као и Шчербини, и њему је српско становништво града одало пошту. Његово тијело је чак 11 дана било изложено у згради руског конзулата у Битољу, да би потом ковчег у специјалном вагону уз високе војне и цивилне почасти био испраћен до Солуна, а затим војним бродом ''Терец'' до родног града – Одесе у којој је сахрањен.
Поводом годишњице смрти, 1904. године, у Саборној цркви су у организацији Општине града Београда одржани помени Ростковском и Шчербини. Тим чином су заправо биле обједињене ове двије смрти, како је тада истицано од ''зликовачке руке'', док су, истовремено, погинули дипломатски представници Русије описивани као заштитници српског и словенског живља у Турској. Овакве ријечи су понављане и више од тридесет година касније.
Убрзо по погибији Ростковског, као и у случају Шчербине, јавила се замисао о претварању мјеста погибије у мјесто сјећања. Идеја о обиљежавању мјеста страдања руског конзула датирала је из 1913. (десете годишњице од његове погибије), када је битољска општина донијела одлуку да Ростковском подигне споменик. На тридесетогодишњицу конзулове смрти, 1933. године, организована руска заједница – руска колонија у Битољу започела је акцију меморијализације сјећања на покојника, ријешивши да у непосредној близини мјеста погибије постави конзулу обелиск (према наводима руске емигрантске штампе идеја је припадала тадашњем епископу жичком, Николају Велимировићу, који се, уосталом, налазио на челу Одбора грађана за његову градњу). Руска колонија је успјела да издејствује помоћ од Министарства иностраних послова Краљевине, док су општина Битољ и житељи града требало да обезбиједе потребан материјал за његову изградњу.
Споменик је завршен 1936. године. Није познато из ког разлога није остварена првобитна замисао. Наиме, подигнут је меморијал у облику руског осмокраког крста, на којем је био натпис ''свом заштитнику, руском царском конзулу, погинулом од злочиначке руке у времену тешког робовања'', као и фотографија покојника. Постављен је на градски трг, у близини Соколског дома, и недалеко од другог меморијала који је представљао српског ратника. Споменик је новембра 1936. осветио патријарх Варнава. Још једном парадигмом потоњих презентација Руса може се сматрати и смрт болничара московског одреда Александра Борисовича Сусинова, у Скопљу, јануара 1913. за вријеме трајања Првог балканског рата.
Приредио:
МИЛАДИН ВЕЉКОВИЋ
(Наставиће се)
