Treba imati na umu da je velika većina prvih rumunskih komunista bila druge nacionalnosti, pa postaje razumljivo zašto oni nijesu razmišljali o nacionalizmu. Međutim, suđenje Vasile Luki i Ani Pauker 1952. godine označilo je početak stvaranja novih okolnosti u kojim je nacionalizam mogao lakše da se razvija. Prekretnica je bila deklaracija iz aprila 1963. godine, koja je proklamovala mogućnost rumunskog puta u socijalističkoj izgradnji. Tokom 60-ih godina – kada se partija postavila kao bedem od sovjetske dominacije i kada je Čaušesku dozvolio da se govori o rumunskoj kulturi i tradiciji, kao i glavnim državnim aspiracijama – nacionalizam je počeo da se rasplamsava u Rumuniji. Za razliku od koncepata socijalističke zajednice i političkih blokova, koncept nacije je za rumunsko rukovodstvo postao jedan od ključnih elemenata politike.
Čaušesku je uspio da komunizam poveže sa nacionalizmom, štaviše on je ova dva nespojiva pojma stavio u takav odnos da su oni međusobno jačali jedan drugog. Kako je nacionalizam zauzimao sve više maha, tako je i Čaušesku državi i partiji kao osnovnim elementima svog kulta ličnosti pridodavao nacionalizam i rumunske tradicionalne vrijednosti.
Karakteristična razlika između Nikolae Čaušeskua i ostalih komunističkih lidera bila je u novom modelu rukovođenja. On je iznad Centralnog komiteta i Politbiroa stavljao porodicu. Vjerovao je da se jedino na nju može osloniti. Zato su neki od najviših položaja pripadali njegovoj supruzi Eleni, trojici braće, sinu Niku, čak i daljim rođacima. Od braće kao najsposobniji izdvajao se Ilie Čaušesku koji je tokom vladavine starijeg brata postao general, zamjenik ministra odbrane i član Centralnog komiteta RKP od 1980. do 1989. On je takođe bio i istoričar i kao takav dosta je uticao na starijeg brata da u rumunskoj istoriografiji forsira protohronizam, pravac koji je u suštini idealizovao rumunsku prošlost. Preveliko oslanjanje na porodicu vjerovatno je rezultat činjenice da je Čaušesku bio autsajder svuda, osim kod kuće. Kada je stupio na vlast, ostali čelnici partije su o njegovom životu malo znali. Za njih je on postojao samo u okviru partijskog funkcionisanja. Tako je Rumunijom 1965. godine zavladao savršen partijski aparatčik.
Put kojim je Rumunija bojažljivo krenula u stvaranju sopstvenog modela izgradnje socijalizma imao je značajan uspjeh u narodu. Komunistička partija Rumunije je 1955. imala nešto manje od 600.000 članova, taj broj se 1964. popeo na 1. 377.847 članova, dok je 1975. godine brojala 2,6 miliona članova. Za razliku od jugoslovenskog, rumunski model nije izazvao velike ekonomske promjene niti je preobrazio privredni sistem i način proizvodnje. Suština rumunskog modela bila je u nacionalizmu. Suprotstavljanjem SSSR-u i zahtjevom za obnavljanjem rumunskog identiteta vlast je u narodu zadobila veliku popularnost. Podrška naroda bila je osnov Čaušeskuovog sve hrabrijeg nastupanja na međunarodnoj sceni.
Naslijedivši Deža, Čaušesku je intenzivirao proces osamostaljivanja Rumunije od Sovjetskog Saveza i Varšavskog bloka. Njegova vizija Evrope u kojoj bi socijalističke i kapitalističke zemlje zajedno radile na očuvanju mira bila je identična viziji De Gola o "Evropi od Urala do Atlantika", pa je Nikolae Čaušesku za svoje spoljnopolitičke stavove očekivao veliku podršku Francuske. "De Gol Istočne Evrope", kako su ga zvali, zasnivao je rumunsku spoljnopolitičku strategiju na motivima suprotstavljanja Sovjetskom Savezu i dokazivanja rumunske nezavisnosti. Poslije samo nekoliko godina na vlasti on je svijetu pokazao da Rumunija nije ostala poslušan sovjetski satelit bez prava na sopstveni stav.
PRIREDIO: MILADIN VELjKOVIĆ
(NASTAVIĆE SE)
