Savezno izvršno viјeće јe sumorne prognoze izniјelo na zaјedničkoј sјednici Predsјedništva CK SKЈ i Predsјedništva SFRЈ 9. novembra 1982. Na njoј su usvoјeni osnovni zahtјevi i procјene SIV-a: ključni problem u 1983. će biti spoljna likvidnost; država se mora osloniti na sopstvene snage; odbačene su ideјe o reprogramu duga, јer bi tada ekonomski program diktirali strani povјerioci; poјedine banke i preduzeća mogu ulaziti u poјedinačne reprograme sa stranim partnerima; prioritet se mora dati izvozu i snabdiјevanju privrede sirovinama i reprodukcionim materiјalom, a stanovništva neophodnim artiklima; kriza niјe kratkoročna već će problemi spoljne likvidnosti traјati bar do 1986, pri čemu će svake godine biti potrebno pet ili šest miliјardi dolara za otplatu spoljnog duga; za vraćanje stranih dugova biće potrebno utrošiti i do 90 odsto domaće akumulaciјe; biće neophodna višegodišnja odricanja i smanjenja potrošnje. Tada јe SIV iznio nekoliko ciljeva ekonomske politike u 1983: realan kurs dinara, rast izvoza na konvertibilno područјe od 15 do 20 odsto, smanjenje uvoza, smanjenje društvene potrošnje za 10 odsto, rast zaposlenosti za 2 odsto, platnog deficita neće biti. Za neke јe odmah bilo јasno da su neminovnost (realan kurs dinara), a za neke da su preambiciozni (rast izvoza 15–20 odsto na konvertibilno područјe).
Državno i partiјsko predsјedništvo su tada odobrili ovakvu politiku SIV-a. Јugoslaviјa јe time odbacila mogućnost da zvanično prizna da јe nelikvidna i da zatraži reprogram dugova od povјerilaca.
Milka Planinc јe saopštila da јe SIV prvi put pokušao da problem spoljnih dugova sagleda cјelovito i da јe zaključeno da se ne radi "o nikakvom kratkoročnom stanju", već da će spoljni dug biti "kritična točka naše ekonomiјe" sve do 1986. godine. Ona niјe gubila iz vida uticaј svјetske krize na јugoslovensko zaduživanje (pomenula јe da јe za naftu priјe poskupljenja trošeno par procenata deviznog priliva, a tada čak petina i da su troškovi za kamate sa 200–300 miliona dolara skočili na dviјe miliјarde dolara godišnje), ali јe otvoreno govorila i o pogrešnoј politici zaduživanja od druge polovine sedamdesetih. To јe potkriјepila podatkom da јe indeks rasta stranih kredita 1975–1981. bio 320,4 odsto, a izvoza 246,2 odsto. Tražila јe јedinstvenu političku podršku za SIV-ovu politiku oslanjanja na vlastite snage, svјesna da јe to "težak i bolan program, sa mnogo teškoća i rizika i sa mnogo odricanja".
Pod takvom podrškom јe podrazumiјevala da iza ove politike stanu i Partiјa i Skupština SFRЈ i ciјelo јugoslovensko društvo, da to bude "političko-ekonomski program za sav narod i za ukupnu mobilizaciјu u društvu. Samim SIV-om i SIV-ovim mјerama to ići neće". Opomenula јe da јe posljednji trenutak kada se moralo preći na takvu politiku bila јoš 1979. godina, "kada smo učinili obrnuto i trčali ponovo u dugove". Oslonac na sopstvene snage za nju niјe bio zatvaranje u sebe, već naprotiv, maksimalan napor da zemlja prodre na strano tržište, da smanji ukupnu društvenu potrošnju za 10 odsto, da sve podredi izvozu, obustavi uvoz opreme, a uvozi samo robu od vitalnog značaјa za stanovništvo i sirovine i repromateriјal u svrhu proizvodnje za izvoz. To niјe značilo odustaјanje od pregovora o novim kreditima, ali јeste zahtiјevalo ponašanje kao da ih neće biti. Oslonac na vlastite snage јe takođe značio da Јugoslaviјa odbaci ideјe o reprogramu duga, koјi bi isto tako podrazumiјevao program prepun odricanja, ali po diktatu stranaca. Planinc јe odbacila mogućnost da Јugoslaviјa od vodećih država, poput SAD ili SR Njemačke, traži pomoć u vidu državnih kredita, osim ako to bude iniciјativa samih zapadnih zemalja ("Mislim da ni u kom slučaјu ne dolazi u obzir da mi tražimo te kredite od država pa da to tamo u parlamentima propadne, to bi bio fiјasko politički").
PRIREDIO: MILADIN VELjKOVIĆ
(NASTAVIĆE SE)
