Većinu predmeta na Vojnoj akademiji predavao nam je đeneralštabni kapetan Pavle Đorđević. Iduće, 1876. godine, pri kraju aprila, izvršen je raspored svih pitomaca po pojedinim komandama, jer je već bila naređena mobilizacija vojske.
Trojica mojih drugova i ja raspoređeni smo u Drinski korpus, koji se nalazio u Valjevu. Komandant korpusa bio je đeneral Ranko Alimpić. Svi smo dobili po jednog konja s priborom iz kraljeve garde. Potpuno ratnički spremljeni, a u činu podnarednika, prvog maja ujutro, svi moji drugovi (nas 28) okupili su se na Vračaru radi rastanka. Dirljiv je bio taj naš rastanak, uz prisustvo nastavnog osoblja Vojne akademije, vojne muzike i dosta radoznale publike. U tri grupe krenusmo pravcem Boleča, Avale i Umke. Sa svojim drugovima istoga dana stigao sam na Ub, gdje smo prenoćili. Već sjutradan u podne bili smo u Valjevu. Predstavismo se komandantu korpusa, koji nam saopšti da je naredba o našem rasporedu napisana. Moji drugovi bili su određeni na službu u više štabove, a ja za "nastavnika" Kolubarskog bataljona II klase. U to doba bataljonima su komandovali ljudi iz naroda, koji su se zvali komandiri bataljona, a četama četovođe, takođe ljudi iz naroda. Pri izboru ovih ličnosti nije se toliko gledalo na njihovu stručnu spremu, samo ako su nekada služili u stajaćoj vojsci, već u prvom redu da ti ljudi budu valjanog karaktera, domaćini uglednih domova. Nastavnici bataljona bili su kao stručni instruktori.
U Valjevskoj brigadi II klase, kojom je komandovao stari pješadijski kapetan II klase Pavle Zarić (ađutant mu je bio poručnik Petar Babić), svih pet "bataljona" imalo je po jednog nastavnika. Brigadom I klase komandovao je artiljerijski major Nikola Petrović, a ađutant mu je bio njegov sin, rezervist slobodne profesije. Načelnik štaba bio je poručnik Milan Andrejević.
Ove brigade s brigadnim artiljerijama logorovale su na Krušiku i Đenovcu kod Valjeva. Pred polazak brigade na granicu sva moja klasa bila je proizvedena u čin narednika.
U toku prve polovine juna sa Đenovca je odmaršovala brigada I klase ka Aleksincu, a poslije 2-3 dana krenula je i brigada II klase preko Mionice, Boljevaca, Gornjeg Milanovca, Čačka, Kraljeva, Trstenika ka Kruševcu. Kad smo stigli na prenoćište u jedan šljivar kod Trstenika, već smo čuli pucnjavu topova od pravca Jastrepca. Rekoše nam da tamo negdje Bučović napada Turke.
Stižući tu (kod Trstenika) na prenoćište oko 4 sata po podne, vojnici su bili vrlo umorni, a od pripremljene večere i hljeba ni spomena nije bilo. Razmjestivši bataljon u logor, legao sam ispod jedne šljive i zaspao. Najedanput probudi me nekakva silna graja. Oko mene bješe se iskupio cio moj bataljon protestujući: "Kako to, gospodine Mišiću, da za nas Kolubarce danas nema ni hljeba, a kamoli večere? Eno vidiš kako se puše kazani za Tamnavce i Podgorce."
Onako zbunjen rekoh da malo pričekaju dok nađem komesara, koji mi je već ranije saopštio da dva bataljona, Valjevski i Kolubarski, neće dobiti hljeba, jer ga nije više bilo u Trsteniku. Otrčah brzo komandantu brigade i saopštih mu šta se dešava u bataljonu. Oštroumni kapetan Zarić mi reče: "Saopšti im da iz svakoga voda odrede po pet ljudi pa neka s puškama odu u varoš i na silu nađu leba ili brašna". To sam odmah učinio i ne sanjajući šta će dalje biti. Tek što odabrani vojnici izađoše iz logora, najedanput u logoru zasvira uzbuna. Za tren oka cijela brigada bješe na strojevoj liniji spremna za polazak. Komandant brigade na konju izađe naprijed i svojim piskavim glasom saopšti da moramo odmah krenuti dalje, a u Kruševcu će nas čekati dosta hljeba, mesa, rakije i svakojake đakonije. Tako je i bilo.
PRIPREMIO: MILADIN VELjKOVIĆ
(NASTAVIĆE SE)
