Jош прије састанка њемачке канцеларке Ангеле Меркел с премиjеркама и премиjерима савезних покраjина (26.4) све су гласниjи били захтјеви да се особама коjе су вакцинисане, односно они људи коjи су пребољели Ковид-19 поново омогући више основних права. Око седам одсто житеља Њемачке већ jе примило другу дозу вакцине и, према дефинициjи Института „Роберт Кох”, они сада представљаjу мали ризик за преношење вируса Sars-Cov2. Етичко вијеће, савјетодавно тијело њемачке владе, такође се, након знатниjег пораста броjа вакцинисаних особа, залаже за повратак основних права – али не сада одмах, већ тек онда када свим људима буде пружена могућност да се вакцинишу.
На супротноj страни стоjи следећи аргумент: то ниjе солидарно поготово према младим људима, коjи су се – поготово из обзира према стариjима – до сада ограничавали у свом свакодневном животу, односно ниjе солидарно да сада прије свих стариjа популациjа, вакцинисани људи, опет могу да живе слободниjе.
У стварности вјероватно не постоjи нико ко у протеклих 14 мјесеци ниjе на неки начин патио или био ограничен због пандемиjе: људи коjи немаjу дјецу морали су да гледаjу како школе и даље раде иако се тако повећавала инциденциjа нових случаjева. А родитељи су морали да „сваре“ чињеницу да се од њих тражи рад од куће, а да притом уопште ниjе било разjашњено да ли jе таj рад и како компатибилан с бригом око дјеце. Људи коjи живе сами морали су да се повуку у самоћу своjих станова, осуђени на живот без контаката. Млади су морали да одустану од своjих планова за будућност, становници старачких домова остали су без контакта са своjим наjмилиjима. Ова пандемиjа ниjе ни за кога била лагана шетња и то jе оно што нас све повезуjе.
И баш због тога jе потпуно несхватљиво да у друштву многи људи и данас размишљаjу у категориjама табора: млади против стариjих, породице против самаца, вакцинисани против невакцинисаних. Jер, постоjи jедна заjедничка визиjа: визиjа о животу коjи jе приближно исти какав jе био прије пандемиjе. А сваки корак у том смјеру jе корак у – правом смјеру.
Основна права нису привилегиjе, већ нормално стање. Не мораjу ту ништа да обjашњаваjу они коjи их желе натраг, већ они коjи желе да их и убудуће ограничаваjу. Сасвим jе нормално да у слободноj земљи, у сопственоj земљи, људи могу да ту земљу напусте кад год пожеле и да се исто тако врате у њу. Нормално jе сједјети с приjатељима за столом, смиjати се и разговарати. Нормално jе током ноћи напустити сопствени дом. И нормално jе демонстрирати, без обзира о каквом поводу да се ради.
Сваки човјек коjи jе вакцинисан и коjи представља минималну опасност за друге морао би поново да добиjе та права, и то што jе прије могуће – наравно, ако то дозвољава општа ситуациjа с пандемиjом.
Да, тешко jе гледати како се неки стариjи брачни пар враћа с годишњег одмора и без карантина већ следећи дан смиjу на посао – а истовремено неко други чека на вакцинациjу. Али нико нас не би поштедио нашег карантина у случаjу да исти таj брачни пар, без икаквог правно утемељеног образложења, такође мора у карантин након одмора. Нико младим људима неће вратити њихове планове за будућност – па ни ако се вакцинисане пензионерке нађу на примјер на партиjи карата.
Да, све то jе краткорочно тешко прихватити, некоме може да се чини и неправедним. Али на дужи рок, то је у интересу читавог друштва да се људима што jе брже могуће врате њихова основна права и да она опет постану – нормалност. Jер то jе циљ коjем сви ми стремимо.
Већина нас jе протеклих мјесеци прихватила усвоjене мјере и придржавали смо их се. Зато што су те мјере биле од користи за читаву заjедницу. Тако jе и са основним правима – чак и у случаjу да се она у потпуности „врате“ наjприје поjединцима, а онда поступно све већем броjу грађана, то би помогло привредним гранама коjе су у кризи и људима коjи су запослени у тим секторима, а дало би неку наду и оним људима коjи су тек касниjе на реду за повратак основних права. И то би мотивисало jош више људи да се вакцинишу. И то jе jедан облик солидарности.
