Bez ne­za­vi­snog sud­stva ne­ma za­šti­te ljud­skih pra­va i slo­bo­da, ni­ti pret­po­stav­ki za us­po­sta­vlja­nje prav­ne dr­ža­ve i vla­da­vi­ne pra­va. U dr­ža­va­ma ko­je iz bilo ko­jeg raz­lo­ga za­ne­ma­ru­ju svo­je sud­stvo ili ga na­mjer­no či­ne tran­smi­si­jom po­li­tič­ke vo­lje, gra­đa­nin kao ljud­sko bi­će stal­no je iz­lo­žen ne­prav­da­ma, pro­iz­volj­no­sti­ma i stra­da­nji­ma.

Pra­va i slo­bo­de gra­đa­na na ko­ji­ma po­či­va sa­vre­me­na ide­ja prav­ne dr­ža­ve mo­gu bi­ti stva­r­no obez­bije­đe­na sa­mo u zajed­ni­ci ko­ja je or­ga­ni­zo­va­na na na­če­lu vla­da­vi­ne pra­va i za­ko­ni­to­sti. Da bi se za­ko­ni­tost ostva­ri­la, dr­ža­va mo­ra da ima sud­sku vlast ko­ja je ne­za­vi­sna, tj. pot­či­nje­na sa­mo usta­vu i za­ko­nu. Zbog to­ga ne­za­vi­snost su­do­va i su­di­ja spa­da u red onih na­če­la na ko­ji­ma se za­sni­va vla­da­vi­na pra­va i ula­zi u naj­u­ži po­jam prav­ne dr­ža­ve.

Već Op­šta de­kla­ra­ci­ja o pra­vi­ma čo­vje­ka iz 1948. go­di­ne pred­vi­đa da sva­ko ima pot­pu­no jed­na­ko pra­vo da o nje­go­voj stva­ri, gra­đan­sko­prav­noj ili kri­vič­noj, pra­vič­no i jav­no ras­pra­vi i od­lu­či ne­za­vi­sni i ne­pri­stra­sni sud (čl. 10). Evrop­ska kon­ven­ci­ja o ljud­skim pra­vi­ma iz 1950. (čl. 6) i Me­đu­na­rod­ni pakt o gra­đan­skim i po­li­tič­kim pra­vi­ma iz 1966. (čl.14) pri­zna­li su pra­vo okri­vlje­nom da mu se su­di po­šte­no i jav­no u ra­zum­nom ro­ku i od stra­ne ne­za­vi­snog i ne­pri­stra­snog su­da usta­no­vlje­nog za­ko­nom.

Na­čin na ko­ji je sudska nezavisnost ga­ran­to­va­na u za­ko­ni­ma jed­ne dr­ža­ve i na­čin na ko­ji se ono što je pred­vi­đe­no za­ko­ni­ma spro­vo­di u prak­si pred­sta­vlja­ju da­nas po­ka­za­telj ste­pe­na kul­tu­re dru­štve­ne sre­di­ne i kri­te­ri­jum iz ko­jeg se iz­vo­di za­klju­čak o prirodi države i njenog pravnog sistema.

U če­mu se sa­sto­ji pro­blem sud­ske ne­za­vi­sno­sti? U dru­štvu ko­je se na­la­zi na sa­mom po­čet­ku for­mi­ra­nja prav­ne dr­ža­ve naj­va­žni­je i naj­ak­tu­el­ni­je pi­ta­nje ko­je se po­sta­vlja u ve­zi sa sud­skom ne­za­vi­sno­šću je pi­ta­nje nje­nog uvo­đe­nja i stva­ra­nja neo­p­hod­nih uslo­va i prav­nih sred­sta­va za nje­no ostva­ri­va­nje i za­šti­tu.

Te­o­rij­ska i em­pi­rij­ska sa­zna­nja uka­zu­ju da su za sud­sku ne­za­vi­snost neo­p­hod­ne osnov­ne prav­ne i po­li­tič­ke pret­po­stav­ke i in­stru­men­ti za nje­nu prak­tič­nu za­šti­tu. Uvo­đe­nje sud­ske ne­za­vi­sno­sti pret­po­sta­vlja pred­u­zi­ma­nje obim­nih i slo­že­nih re­for­mi u dru­štvu i dr­žav­no-prav­nom si­ste­mu.

Ne­za­vi­snost su­da i su­di­ja ne za­vi­si sa­mo od prav­nih pro­pi­sa i ga­ran­ci­ja ko­je ti pro­pi­si sa­dr­že, već do­brim di­je­lom i od svi­je­sti o po­tre­bi re­for­mi u dru­štve­nom i prav­nom ži­vo­tu, od vo­lje re­le­vant­nih po­li­tič­kih sna­ga da se te re­for­me pre­du­zmu, i od op­štih dru­štve­nih pri­li­ka, kul­tu­re i men­ta­li­te­ta građana, razvijenosti pravne svijesti i pravne tradicije, u čemu kultura, pravna svijest i moralna svojstva samih sudija imaju presudan značaj.
Ka­da je ri­ječ o ga­ran­ci­ja­ma sud­ske ne­za­vi­sno­sti, one su mno­go­broj­ne i ra­zno­vr­sne i pred­sta­vlja­ju či­tav si­stem mje­ra raz­li­či­te pri­ro­de. Me­đu­tim, jed­na, ma ko­li­ko bi­la va­žna i zna­čaj­na, ni­je do­volj­na, jer se uti­ca­ji na sud, ko­ji ne do­la­ze sa­mo sa jed­ne stra­ne, mo­ra­ju spri­je­či­ti u pot­pu­no­sti. Oni ipak ni­su istog zna­ča­ja, jer su i sa­mi iz­vo­ri uti­ca­ja na sud raz­li­či­te mo­ći, opa­sno­sti i in­ten­zi­te­ta. Po to­me kri­te­ri­ju­mu su naj­va­žni­je one ga­ran­ci­je ko­je tre­ba da spri­je­če uti­ca­je moć­ne iz­vr­šne vla­sti, ali sud mo­ra bi­ti oslo­bo­đen i od uti­ca­ja ko­ji pri­li­kom iz­ri­ca­nja prav­de može do­ći i sa mno­gih dru­gih stra­na (od za­ko­no­dav­ne vla­sti, po­li­tič­kih stra­na­ka, za­in­te­re­sova­nih po­je­di­na­ca, udru­že­nja, me­di­ja, jav­nog mnjenja, viših sudskih vlasti itd.).

Ga­ran­ci­je mo­gu bi­ti prav­ne, ko­je su iz­ra­že­ne prav­nim nor­ma­ma, i van­prav­ne, tj. so­ci­jal­ne i per­so­nal­ne, sa­dr­ža­ne u op­štim dru­štve­nim uslo­vi­ma i u lič­no­sti sa­mog su­di­je, ko­je se prav­nim nor­ma­ma te­ško mo­gu ili uop­šte ne mo­gu ob­u­hva­ti­ti. Prav­ne ga­ran­ci­je ma­lo vri­je­de bez ovih dru­gih. Unu­tra­šnja ne­za­vi­snost su­di­je, či­je ga­ran­ci­je le­že u oso­bi­na­ma nje­go­ve lič­no­sti, a ne u pra­vu, osobito je važna. Ona je rezultat slobodnog duha sudije i visokog morala.

Da­lje, ne­ma sud­ske ne­za­vi­sno­sti ni ka­da se jav­no ko­men­ta­ri­šu su­đe­nja ko­ja su u to­ku, na­ro­či­to pu­tem sred­sta­va jav­nog in­for­mi­sa­nja, ka­da se osum­nji­če­ni i okri­vlje­ni, još pri­je sud­skog po­stup­ka i u to­ku pr­vih fa­za kri­vič­nog po­stup­ka, u ko­men­ta­ri­ma u štam­pi i na te­le­vi­zi­ji pri­ka­zu­ju jav­no­sti u naj­go­roj mo­gu­ćoj svje­tlo­sti, a nji­ho­vo dje­lo kao već utvr­đe­no kri­vič­no dje­lo. To pred­sta­vlja opa­sno pre­ju­di­ci­ra­nje sud­ske od­lu­ke, su­prot­no pre­sum­ci­ji okri­vlje­ni­ko­ve ne­vi­no­sti i uti­ca­j na sud, či­ja je du­žnost da do­ne­se ne­pri­stras­nu od­lu­ku na osno­vu sop­stve­ne ocje­ne či­nje­ni­ca slu­ča­ja i svog shva­ta­nja za­ko­na, bez ogra­nji­če­nja, uti­ca­ja, pod­sti­ca­nja, pri­ti­sa­ka, prijet­nji ili mi­je­ša­nja, ne­po­sred­nih ili po­sred­nih, sa bi­lo ko­je stra­ne i iz bi­lo ko­jeg raz­lo­ga (čl. 2.02. Mon­tre­al­ske de­klara­ci­je).

Kakvo pravosuđe imamo? S tim u vezi, ukazujem da građani godinama podnose veliki broj pritužbi ombudsmanu Crne Gore na rad sudova zbog odugovlačenja sudskog postupka, nezakonitosti sudskih presuda, ali i zbog zloupotreba procesnih ovlašćenja. Dakle, radi se o njihovoj zakonskoj odgovornosti i direktnom kršenju čl.6 Evropske konvencije o zaštiti ljudskih prava. Stoga proizlazi da pravda ne samo što nije stigla u crnogorsko pravosuđe već je i zakonitost problematična.

Kao što je poznato, na konferenciji za medije Nacionalnog savjeta za borbu protiv korupcije na visokom nivou (21.4. 2021), između ostalog je istaknuto: Sudijama i tužiocima Vlada je davala stanove i kredite suprotno Zakonu o održavanju stambenih zgrada, a da su oni prikupili informacije o podjeli oko 25 miliona eura kredita za oko 175 funkcionera i 405 državnih službenika i namještenika; da je za mandata tehničke vlade podijeljeno 119 stanova; da je to samo jedan segment onoga šta se dešavalo sa dodjelom stanova i stambenih kredita funkcionerima po povlašćenim uslovima, jer je veći dio dokumentacije o dodjeli stanova uništen, kao i da sve to predstavlja klasičnu korupciju i veliko oštećenje javnog državnog budzeta. Samim tim, ne može se govoriti ni o nezavisnosti pravosuđa i podjeli vlasti, niti o vladavini prava. Stoga, u pravosuđu su neophodne suštinske reforme.
Kvalitet svake institucije bitno zavisi od kvaliteta ljudi koji ih vode i koji u njima rade. Nažalost, kod nas se često vodila pogrešna i neodgovorna kadrovska politika. Naime, na pojedine značajne pozicije naše države i društva izabrani su nekompetentni kadrovi, odnosno mediokriteti, politički podobni i poslušni pioni. Pravni sistem najbolje legitimiše njegovo pravosuđe, ali ga isto tako i loše pravosuđe najbrže i najefikasnije – delegitimiše.

(Autor je politikolog)