Заправо је био већи подухват упорно заобилазити тај град свих ових деценија: налази се, уосталом, што ће свака туристичка брошура весело потврдити, на одличном географском положају, на раскршћу путева. Није као да лажу: на коју год да страну обрнете на друму или прузи ка мору, вјероватно ћете морати макар да га овлаш додирнете; и премда постоји табла на којој пише "транзит", и која ће вас курталисати оно мало гунгуле и семафора, није то баш такав транзит да не осјетите његов мирис.
Ето, опет сам рекао мирис. А не знам, чак ни сада, свјеж с прољећног пропутовања, да ли је стварно мирис, или она друга ствар која има везе са аромама, а која умије да мучи навра т- нанос насељена мјеста смјештена у котлинама, између окомитих брда.
Ко зна шта би о том, дакле, подухвату рекао неки психотерапеут, али скоро је тридесет пролећа како нисам прошетао улицама родног града.
Видио бих га некада кроз прозор воза, промакао би између два тунела таман толико брзо да видим да је пијаца и даље на свом мјесту, а да многи и даље бацају ђубре у поток код аутобуске станице; у даљини би затутњало сјећање на прву учитељицу, на продавницу из које сам украо лилихип, на петокраку која се могла видјети с главног шеталишта (писало је и "Тито", и сијало је у мраку), на онај дан када сам се саплео на асфалту и одрао кољена малтене до кости. И то је, што се нас двоје тиче, тог насељеног мјеста и мене, је ли, било то.
Шта, уопште – добро, сем онима који ће с малограђанским поносом говорити да су рођени ови или рођени они, и с висине то натрљавати на носеве и похабане провинцијске ђонове нама дошљацима; таквима је то почетак и крај сваког идентитета, између је само празнина велика као празнични трамвај – шта уопште значи родни град?
У тој пограничној вароши поникао сам више стицајем породичних околности него због поријекла – ни оно мало родбине којој бих се могао јавити није аутохтоно, и они су тамо случајно забасали па остали – и како смо се занавјек одселили када ми је било седам-осам, те су двије ријечи остале тек као податак у личној карти, пасошу, изводу из матичне књиге, и једног дана у оном документу који ће неко други вадити за мене, а на којем ће писати и мјесто смрти, готово извјесно различито од мјеста рођења.
Ништа више, ништа мање.
Нисам га, ваљда, зато заобилазио? Можда јер у њему још станује безбрижност, шта каже струка? Но тога свакако има много више у једном другом и једном трећем граду, које осјећам више својим, што због пријатеља и породице, што због надгробних плоча у њима.
А ипак ме ето, први пут у овом вијеку, паркирам у центру, педесетак метара даље од прозора петоспратнице, улица Тршова, по Рифату, не Тиршова, како су сви Београђани заувијек погрешно разумјели.
Горе више није дјечја соба, под косином поткровља – сада бих ударао главом о плафон? – али не идем да провјерим то, не само зато што не постоји лифт, не само зато што се искључиво у америчким филмовима догађа да ти неко позвони на врата и сложи ти причу да је баш ту некада живио. Онда се сценариста заигра, па наш јунак пронађе омиљени стрип, стару играчку, или можда први дневник, тачно испод даске гдје га је оставио прије онолико година, и клупко мистерије, с дашком никад незаборављене прве љубави (рецимо, плаве косе и иницијала М. К., у зрелом добу може да је игра Сијена Милер) почиње да се одмотава...
Ал' није живот, напосе не балкански живот, холивудски дуги метар; било је довољно, макар за овај први пут, што сам обишао круг око зграде и трафостанице око које се данас не бих смио играти, а онда се, улицом која води поред најбољих ћевапа у земљи, попео до корза.
Све се некако смањило, био је то први утисак, ако занемаримо све оне важније утиске које је тешко ставити на папир. Тих неколико стотина метара, колико има од нашег улаза – добро, нашег бившег улаза – до обале ријеке чинили су се једном седмогодишњаку као други крај планете, а камоли града. Ни зграда школе не дјелује више тако импозантно, ни саобраћај око ње није толико пријетећи; и улице су краће, као у реклами за онај такси, и знатно чистије, мада с једнаким бројем просјака, и трг је поплочан и на њему нека дјеца јуре за лоптом, има и оно велико пластично срце с именом града за фоткање туриста, и овај се туриста фоткао, и није га срамота.
Док хватамо широки круг, док се присјећам гдје је ко радио и шта је било ту где је сад нека велика зграда с паркингом, покушавам да јој имитирам локални нагласак, а онда јој причам како ме је мало срамота што сам тек тако бануо, што се никоме нисам (на)јавио, јер има ту људи који би ме можда вољели видјети, и има ту неких смрти које би ваљало и уживо оплакати.
Шта ако ме неко – почиње да ме хвата паника – препозна, па пукне брука?
"Стани, ниси био овдје тридесет година? И мислиш да ће неко да те препозна?", све јој је то традиционално у мени занимљиво колико и бизарно.
А онда, у наредној улици, зауставља се тип – син наших породичних пријатеља, испоставиће се – и прилази нам.
"Стани... Ти бјеше Марко, је ли?"
Аутор је одговорни уредник београдског Недељника
