На дан преноса посмртних остатака императора уз Александро-Невског манастира у Зимски дворац била је наjављена свечана церемониjа. Уочи тог дана засиjедао је посебан воjни савjет поводом те церемониjе. Сви гвардиjски пукови и сви бивши армиjски пукови у престоници били су построjени у два реда од лавре до самог дворца. Генерали, штаб и официри су имали флор (корету) на шеширима, на широким поjасевима и мачевима, а сви воjници на баjонетима пушака. Н.В. Репнин jе командовао воjском. У току тужне процесиjе воjници су брзо испаљивали по три метка jедан за другим, са тврђаве jе одjекивала топовска паљба, а звона су звонила на свим црквама. Тужна поворка се на самом почетку jош у цркви збунила. Гроф А. Г. Орлов jе био одређен да носи царску круну, али се он склонио у мрачни ћошак цркве и тамо jе наглас jецао и плакао. Jедва су га пронашли и са jош вишом муком убиjедили да учествуjе у процесиjи. Цар и велики кнежеви су ишли пjешке за погребним колима, тога дана jе мраз био доста велики, међутим, према постоjећим званичним подацима, од мраза jе страдао само jедан учесник ожалошћене поворке. Сандук Петра III одвезен је са достоjним почастима у Зимски дворац и постављен на одар поред тиjела Катарине II. Н.И. Греч у своjим сjећањима прича: "Jа сам гледао ту процесиjу кроз прозор из куће поред Петропавловске цркве. Гвардиjа jе била построjена са обjе стране Невског проспекта, а између величанствених гренадира у лиjепоj, елегантноj свиjетлозеленоj униформи, са лиjепим шлемовима, угуравали су се доведени воjници из Гатчине у смиjешним униформама Пруса.
Али jе свеопшта пажња била обраћена на три човjека – то су били гроф А.Г – Орлов, кнез Барjатински и Пасек. Н. Греч наставља даље са своjом причом: Jа сам видио оба сандука на jедном постољу и видио сам вожњу оба сандука Милионском улицом и преко новоизграђеног моста за оваj случаj од Мраморног дворца у тврђаву".
О тим сахранама у тврђави су сачуване следеће приче: "Почетком опиjела, током подjеле свиjећа, митрополит Гаврило jе кадио сандуке њиховог величанства, а послиjе кађења, за вриjеме поjања у току опиjела, унесен jе и спуштен у земљу сандук царице Катарине Алексеjевне и кад jе послиjе тога унесен сандук императора Петра III, у то вриjеме свештенство са лиjеве стране jе пришло царским вратима и са спуштањем jе завршено опиjело са риjечима "вjечнаjа памjат". Затим су пониjета одликовања и ордење, а иза њих jе изволио да изађе из цркве цар са своjом породицом".
Царица Катарина II jе умрла 6. новембра 1796. године. Ако jе вjеровати суjевjерним причама, неколико мjесеци приjе њене смрти, поjавила су се предсказања. Тако jе у jулу страшан удар грома оштетио њене наките у њеноj вољеноj соби у Ермитажу. У историjским записима, коjи су обjављени у Паризу под именом Лудвига XVIII, налазимо друго предсказање за смрт царице. Аутор прича да jе некакво привиђење позвало царицу у салу гдjе jе био одар, и да jе она тамо видjела своjу сjенку како сjеди на одру. Очигледно, аутор записа понавља већ познату причу о привиђењу царице Ане Ивановне. Прича се такође да jе царица, док jе ишла на бал код грофа Самоjлова, сjедећи у кочиjи, видjела како jе свиjетли метеор пао иза њене кочиjе. Другога дана jе Катарина рекла своjоj повjерљивоj приjатељици грофици А.А. Матjушкиноj: "Овакав случаj падања звиjезде десио се пред смрт царице Jелисавете, а то предсказање важи и за мене".
Де Санглен у своjим записима говори да jе уочи удара грома царица много причала о смрти сардинског краља и сопственом своjом смрћу плашила Л.А. Наришкина. Ниjе ли то био предосjећаj – говорио jе он.
М.С. Перекусихина и собар покоjнице Захар Зотов су испричали Санглену да jе у сриjеду, 5. новембра, уставши по обичаjу у 7 часова уjутро, царица рекла Перекусихиноj, коjа jе ушла код ње: "Данас ћу да умрем и показуjући на сат додала: – Погледаj, први пут jе престао да ради. – Послаћемо по часовничара, мамице, и сат ће опет да проради. – Видjећеш – рекла jе господарица и давши jоj 20 хиљада рубаља, додала: – Ово jе за тебе". Послиjе тога царица је попила двиjе велике шоље jаке кафе, шалила се са Перекусихином, а онда jе отишла у кабинет, гдjе се обично прихватала своjих уобичаjених послова.
Превео са руског и приредио:
ВОJИН ПЕРУНИЧИЋ
(Наставиће се)
