1616. године чувени шведски воjсковођа Jаков Делагарди jе предложио краљу Густаву II Адолфу да би било добро да се обнови утврђење на Неви и започне изградња града на ушћу Охте. Замисао Делагардиjа jе остварена тек послиjе потписивања Столбовског споразума (27. фебруара 1617. године) и убрзо послиjе тога, 1632. године Швеђани су изградили ново утврђење Ниjеншанц, гдjе се некада налазио руски трговачки градић Ниjен, коjи су опљачкали и опустошили гусари 1521. године. Руси су звали то мjесто "Канци". Према риjечима савременика, у Ниjеншанцу jе било много одличних пилана и ту су прављени добри и лиjепи бродови, а поред шведских, финских и њемачких парохиjа, била jе и православна са црквом. Од Ниjеншанца jе ишао траjект на лиjеву обалу Неве према руском насељу Спаско, коjе jе имало назив на шведскоj карти "Сабино" и налазило се тамо гдjе се сада налази Смољни манастир.
Милер каже: "Ниjе само Љубек, него и Амстердам jе почео да тргуjе са Ниjеншанцем. Водени пут одатле до Новгорода jе потпомагао доста и руску трговину у Ниjеншанцу и донио му такву славу да jе jедан од тамошњих трговаца, коjега су звали Фризиус, дао у заjам велике суме новца шведском краљу Карлу XII кад jе почео рат са Петром Великим, због чега jе касниjе био награђен и проглашен за племића и умjесто првог имена добио надимак Фризенгем и постављен за судиjу у Вилманстранду. Убрзо послиjе обнове Ниjеншанц jе изгорио до темеља. На том мjесту, гдjе се данас простире престоница са њеном околином, познато jе да jе било 40 малих насељених мjеста, о чему говори шведски план из 1676. године. Ево неких од тих мjеста: гдjе jе сада Невска лавра, мjесто се звало Рихтиова, мjесто између Неве и Моjке имало jе име Усадиса-сари, дио Петербурга Виборг се звао "Ависта", мjесто између Моjке и Фонтанке су звали "Перукасари", тj. земља помиjешана са ђубретом итд. Постоjећи превоз сада од Смољног до Велике Охте остао jе непромиjењен од 1676. године. Познато jе да jе руски jезик био доста распрострањен за вриjеме владавине Швеђана. Чак jе краљ у Стокхолму основао штампариjу са циљем да штампа и растура међу православним живљем Карелиjе и Ингерманландиjе лутеранске духовне књиге, коjе су диjелом биле преведене на руски jезик, диjелом штампане на фински jезик, али су све биле одштампане словенским словима, коjа су била више позната православном свештенству. Касниjе jе шведска влада дониjела мjере против православља и почела насилно да га преводи у лутеранску вjеру. Све те насилне мjере су изазвале велико незадовољство међу православним становништвом у Ингерманландиjи, посебно образованиjи народ jе показао велико противљење и многи су се обратили са жалбама рускоj влади, коjа jе путем дипломатских сусрета тражила поштовање услова мировног споразума, коjа се односе на слободу вjероисповиjести у областима коjе су уступљене Шведскоj.
У XVI виjеку у Вотском и Ижорском краjу, како пише у љетописима, многи су се чврсто држали паганства. Тако су у неким мjестима постоjали "одвратни обичаjи, клањали су се шумама, планинама, риjекама, приносили крваве жртве, клали сопствену дjецу" итд. Љетописац jе записао да jе Новгородски архиепископ Макариjе улагао велике напоре да истриjеби паганство, он jе послао калуђера Иљу, коjи jе посjекао и запалио њихове свете шуме, потопио обожавано камење и "уништио разне лоше обичаjе". Међу таквим светим паганским мjестима дуго се сматрало и мjесто, коjе се налазило на десетак врста удаљено од Петербурга и до њега jе водио Рижски пут. Ту се налазила велика липа, чиjе су се гране преплитале са стаблима наjближег дрвећа и правиле природну хладовину, у коjоj jе и Петар Велики доста често одмарао. На том мjесту су се окупљале Ижорке на Ивандан и проводиле циjелу ноћ поред велике ватре уз плач, пjесму и плесање. На краjу су ту спаљивале биjелог пиjетла уз усрдне молитве.
ПРЕВЕО СА РУСКОГ И ПРИРЕДИО:
ВОJИН ПЕРУНИЧИЋ
(НАСТАВИЋЕ СЕ)