Knez je iz Beograda za Kragujevac krenuo 14. avgusta u 6 sati ujutro. U staru prestonicu stigao je 15. avgusta oko 7 sati popodne, a Skupština je otvorena tri dana kasnije, pregledom punomoćja poslanika i izborom časništva. Za predsednika skupštine izabran je Todor Tucaković, potpredsednik je bio Mijalko Radenković. Sekretari su bili Jovan Ristić i Aleksa Romanović, koje je preporučio knez kao školovane, pošto je o radu skupštine trebalo upoznati i "strani svet, pa to treba da bude smišljeno i pametno zapisano. Pred sam početak rada, knez je poslanicima posredno skrenuo pažnju i upozorio ih da je Srbija "kao čaša bistre vode i samo su tri kapi dosta pa da je zamute."
U prestonoj besjedi održanoj 19. avgusta u 10 sati, knez je najprije istakao pravo nasljedstva prestola, a potom da je njegova želja da državno ustrojstvo popravi i uskladi sa potrebama zemlje i u duhu vremena. Prvo je pomenuo Savjet, čije je ustrojstvo predstavljalo glavni izvor sukoba tog tijela sa knezom. U daljem govoru knez je posebno istakao da unutrašnja politika u Srbiji može biti samo politika pomirenja, osvrnuvši se i na ekonomski život i aktivnu nacionalnu politiku. Srbija je morala da bude politički izmirena i okrenuta ekonomskom napretku da bi ostvarila krupne zadatke na spoljnopolitičkom planu. Skupštinska adresa bila je prožeta izjavama povjerenja knezu, riječima da "svi dojakošnji koraci ove kratkovremene vlade vaše samo nam utvrđuju poverenje u Vas i vladu Vaše Svetlosti." Poslanici su isticali da će slijediti uvijek i svuda kneževu politiku, da odbijaju sve glasove koji pokušavaju da posiju sjeme nepovjerenja između kneza i naroda, te da "bezgraničnim poverenjem Skupština predaje sebe i narod Srbski u mudrost Vaše svetlosti."
Preobraženska skupština usvojila je četiri zakona: o Skupštini, o Državnom savjetu, o ustrojstvu narodne vojske i plaćanju poreza po imućnosti. […]
Tekstove svih zakona usvojenih na Skupštini, ruski konzul je poslao u Petrograd, uz posebnu napomenu na Zakon o Državnom savjetu. Aleksandar Vlangali je osjećao potrebu da A. M. Gorčakovu dodatno objasni kneževu želju da umanji nekadašnju vlast Savjeta, koji je izgubio svu popularnost, i sa pravima koje je imao po Hatišerifu iz 1838. godine mogao da bude jezgro jake opozicije zamislima kneza Mihaila. Dok je ruski konzul pravdao zakone kneza Mihaila svom nadležnom Ministarstvu, engleski konzul Džon Longvort napadao je kneza kao autokratu. Posebno sučeljeni stavovi ruskog i britanskog predstavnika vidjeli su se u raspravi oko Zakona o ustrojstvu narodne vojske. Dok je Longvort smatrao da je Srbija pod zaštitom garantnih sila i da joj ovolika vojska nije potrebna, ruski konzul je isticao da u Pariskom mirovnom ugovoru, na koga se poziva njegov kolega, nije tačno određeno koliko vojske Srbija može da ima.
Po kneževom povratku u Beograd, sve srpske kuće bile su ukrašene zastavama Kneževine, što je izazvalo veliko komešanje među Turcima. Protest beogradskog paše bio je samo početak niza protestnih pisama koja su stigla u Beograd povodom odluka Preobraženske skupštine. Iz ruskog konzulata u Beogradu upozoravali su Lobanova–Rostovskog, ambasadora u Carigradu, da se dobro pripremi za diplomatski sukob, koji su najavljivali austrijski i engleski konzuli. Porta je sa protestima sačekala skoro punih mjesec dana, dobro se pripremajući za reagovanje, u strahu da će Rusija i Francuska učiniti sve da ovo pitanje prođe nezapaženo. Zato je Ali–paša, veliki vezir na prvoj sjednici konferencije garantnih sila, posvećenoj pitanju ujedinjenja Vlaške i Moldavije, otvorene 27. septembra 1861. godine u Carigradu, protestvovao protiv odluka Preobraženske skupštine.
PRIREDIO: MILADIN VELjKOVIĆ
(NASTAVIĆE SE)
