Da opišem još jednu nezaboravnu epizodu iz Kragujevca. Jedan austrijski ranjenik, koji je prije nekoliko dana operisan, imao je visoku temperaturu. Da bi mu se spasla noga, izvršena je jedna nova intervencija. Ali temperatura je rasla, pa se moglo očekivati najgore. Prenijet je u salu za previjanje i dr Sondermajer ga je sam pregledao. Bilo je osam časova uveče. Poslije pregleda, progovori doktor suznih očiju: – Više ništa ne može da se učini, moraju da se primijene krajnje mjere. Zatim se okrete pacijentu i reče mu očinskim tonom: – Vidiš, dečko, treba da ti se odsiječe noga, ako hoćeš da živiš. Ranjenik ne odgovori.
– Jesi li čuo, mora da ti se odsiječe noga – ponovi ljekar. – Ali, gospodine doktore, Vi se šalite – odvrati najzad ranjenik. – Ne, dragi moj, mi se u takvim pitanjima nikad ne šalimo! – Ali, gospodine doktore, ja ću onda biti bogalj! – povika nesrećnik. – Hiljadu puta više volim da umrem, nego da budem bogalj! – Kako hoćeš. U Srbiji nikog ne primoravamo na amputaciju. Tvoji roditelji su daleko i sam treba da odlučiš o tome. – Da, razmisliću. – Ali brzo se odluči, sjutra bi moglo da bude suviše kasno! – Ali, gospodine doktore, to je sasvim nemogućno – i krupne suze mu potekoše iz očiju. – Sjutra ću Vam odgovoriti, ostavite me da razmislim do sjutra! – preklinjao je. – Kako hoćeš, dečko moj, mi ne možemo da te prisilimo.
Dva minuta docnije, jadni mladić je opet bio u svom krevetu, i ja pođoh da ga obiđem. – Gospođice, je li istina da ću umrijeti ako mi ne odsijeku nogu? – Bez sumnje. Nema načina da Vam se drukčije spase život – odgovorih, pošto mi je tako objasnio ljekar, koji se na takve hirurške zahvate odlučivao samo u krajnjoj nuždi. Krupne suze potekoše opet njegovim blijedim licem. Dugo je ćutao. Zatim se okrete prema meni i reče mi drhtavim glasom: – Vidite, gospođice, ja volim jednu našu djevojku, i ako se vratim kao bogalj, ona me više neće htjeti, a to – to – ja to ne mogu da podnesem! I on, jecajući, sakri lice u jastuke. Ja blago pomilovah njegovu kosu natopljenu znojem i pokušah da ga umirim. – Ne, prijatelju, sigurna sam da se varate. Ako djevojka ima dobro srce, ona će Vas još više voljeti, voljeće Vas dvostruko, jer je Vama dvostruko potrebna ljubav.
– Vjerujete li Vi u to? – uzviknu on, podižući se. – Da, ja sam u to uvjerena – odgovorih sa sigurnošću. – Dobro, sad mislim da ću spavati, a sjutra ću Vam dati odgovor. I okrete se na stranu. Ja popravih njegov jastuk. Ostala sam pored njega dok nije zadrijemao a zatim se povukla jer su noću uvijek dežurali bolničari muškarci. Sjutradan sam ga rano obišla. Nasmiješio mi se: – Osjećam se od jutros jako dobro, činite sa mnom što god hoćete, želim još da živim, mogu da dođu po mene. Ali volio bih prvo da pišem mojoj majci. Dajte mi, molim Vas, hartiju i mastilo. – Da, odmah – rekoh, udaljavajući se. Otrčala sam do dr Vučetića, jer nešto mi je bilo sumnjivo u izgledu bolesnika. Odmah mu je data stimulativna injekcija, radi operacije. Ali kad sam mu donijela hartiju i mastilo, on zatvori oči, prošapta još: "Majko, o majko moja" i izdahnu.
Mi ga okružismo, uzbuđeni; njegovi drugovi iz sobe, Austrijanci i Srbi, prilazili su jedan za drugim i zaustavljali se, sklopljenih ruku, kraj kreveta. Neko mu stavi u ruku upaljenu svijeću, a zatim se, poslije tihe molitve, svi polako udaljiše. I ja sam se povukla u svoju sobu da pišem njegovoj majci; to je najbolnije pismo koje sam u životu napisala. Odgovor je stigao poslije kratkog vremena: izlio je bol srca smrtno ranjene majke. Kukala je za sinom, proklinjala rat, a mene je blagosiljala.
Ovo je samo jedna slika među hiljadama sličnih koje pokazuju isto: koliko je bola i jada na bojnim poljima!
PRIREDIO: MILADIN VELjKOVIĆ
(KRAJ)
